Учитељ

Оре

у сферу узвишених осећања, и за то |

се такви дани обично сматрају као свечавици, и прослављају се. И са колико више учешћа и топлине један народ прославља дане својих знаменитих догађаја, у толико више даје о себи сведочанства, колико је појмио важност њихову, и колико је заслужан, да се назове достојним потомком својих славних историјеких предака.

Сакупљени на овоме месту, које је свакоме, који на путу напретка и културе не заостаје, подједнако драго, и коме треба да поклањамо велики део пажње наше, славимо и ми, поштовани слушаоци, једну нашу народну славу, уз спомен које, везано је име једној светитеља, поносног чеда драгог нам српског народа, пред сенима. кога ваља

и ми данас, Као благодарни потомци

наших славом увенчаних и давно минулих предака, смирено и дубоко да се повлонимо, и да тиме одамо малено и скромно признање великим заслугама његовим.

У сивој магли наше далеке историјеке прошлости живео је светитељ, чије се име данас слави. Свака нова прослава имена његовог, не треба да прође, а да не баци по који, па макар и блед, зрачак светлости, на живот и рад тога, нашег многозаслужног претка, те да се на тај начин у потомства све већма буди родољубље, и све већма расветљује јака узрочна веза између његовог рада у прошлости, и нашег садањег народног бића. Свака реч, па ма и много пута чувена, која падне у славу светитељског претка нашег, не треба да је на одмет и досадна, јер се тим путем одаје најдостојнија пошта, којом је Српство као народ према њему дужно. Са,

тога је гледишта и скромни говорник узео толико себи слободе, да пред вама, одабрани зборе, са овога, за њега заиста, тешког , беседничког места, прозбори неколико скромних речи, којима не жели ништа више, но да се, с вама заједно. као потомак побожно поклони пред светитељем, и да тиме одужи један део вечитог моралног дуга, којим сваки Србин

дугује према њему. Зато у овоме све-

чаном тренутку тихо приближимо сеу мислима великом духу, у скромној свештеничкој одећи, који је у далекој, мало познатој и осветљеној, прошлости пред нама, ходао по овим, готово истим као лепим српским пределима, у чијем смиреном лиду, озареном божанственом светлошћу, познаћемо свога светитеља Саву, чије име са мпљем и страхопоштовањем Орбин ваља да изговара, и од чије смрти, од онога трагичног тренутка, кад је светитељ са узвиком „Слава Богу за све“ и са веселим лицем испустио лаку своју душу у крилу братског нам бугарског народа, у часовима, које сада проводимо, раставља нас дуга прошост од 649 пуних тодина.

Није овде места, да се потанко излаже живот и рад овог Богом даног човека, а перо беседниково и сувише је немоћно, да вам нацрта, макар и бледу. слику великих заслуга утемељача духовног јединства српског. Заслуге овог, и по изреци самих Мухамедоваца, „доиста божејег човека“, тако су разноврсне и големе, да их је веома тешко, па макар иу најошштијим потезима, представити у уском оквиру једпог обичног повдравног говора. Он се рађа у

и сада,

сјају владалачког двора, али скиптар.

владалачки, сјај, угодност и изобиље, и