Учитељ

сва, тако звама, земаљска, блага, за њега немају никакве дражи, он све то оставља људима телесног живота, па се крадом, чисто по неком божјем промислу, удаљује испред шума владалачкот блеска, и иде у усамљено место, управ у пустињу, да се тамо, као Бог Спаситељ, приуготови за спасење свога драгог му српског рода. У Светој Гори, томе духовном уточишту целог православног света, Савин светитељски живот, својим слатким говором г. Милићевић црта овако : „Дању ради и помаже браћи, а ноћу се моли толико као да није био од меса и костију него од туча. Метанијама његовим није било краја. Хранио се сувим хлебом и водом, врло

је ретко окушао вина и зејтина, у очи

недеље свакад је остајао будан докле не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос. Од тога му је кожа тако ојачала, да је могао без бојазни ићи по најоштријем камењу. У свему био је Дика, понос, и угдед свима испосницима светогорским,“ ; Приуготовивши се тако потпуно за тешко апостолско бреме, он је доцније са достојанством и с пуно права постао духовним владаоцем у Србији. У том положају он је часним крстом преКрстио српску земљу, и народ га је тако видео, и поздравио као избавиоца свога, а тихи и побожни глас његов чуо је се, по лепим српским крајевима, Као глас Бога са, Синаја. И кров дугу, местимице ведру, а понајвише суморну и тамну историјску прошлост од шест стотина и више година, ми и даНас видимо у слици светле путеве, које светитељ отвара по српским земљама. Ми пред“ Савом јасно видимо своје давнашње претке поплављене религи-

28

Ке

озним мраком: незнабоштвом ч сујеберицама; видимо још моћно царство незнабожачких кипова, страховите таласе узбурканог религиозног преврата, и љуту борбу између незнабоштва и хришћанства ; видимо суров и још дивљи народ, чије се тедо цепа под ударцима међусобних зађевица ; видимо браћу завађену, и крв, која се потоцима лије; видимо суседе Орбијине са замахнутим и оштрим мачем над главом српског народа. А за Савом'% За њим видимо, како блага светлост човекољубиве хришћанске вере озарава наше, још онда полудивље, претке, како семе хришћанске вере, бачено руком Савином, проклијава под топлином зрака, које ничу у духу Савином, како се та клица разраста, и како се најпосле развија у горостасно религиозно стабло, које заузима место прењивелог сујеверства, и под којим ми најзад видимо груписано, збратимљено и вером хришћанском уједињено Српство; видимо, како на место незнабожачких остатака и видљивих богова, ничу величанствени храмови, у којима се преумилним песмама велича и хвали име хришћанског, невидног Бога; видимо, како Сава поред цркава подиже прве олтаре ва. образованост, и у њима пали прве свеће просвете, које су, њиме запаљене, пи доцније кроз таму дугог политичког мрака, светлуцале овде, онде, у Српству, служиле као весник избављења, и које, у наше дане по целом Српству са доста јасном светлошћу светле, у славу и спомен просветитеља и учитеља Саве; видимо даље загрљену браћу, и мир у земљи; видимо суседе Србијине као пријатеље; видимо, у кра

| тко, као резултат Савиног плодоносног