Учитељ

— Џа што ниси јуче донео 2

— Заборавио сам.

— А што си му проеуо мастило Р

— Он поче да ме бије кад дође у школу.

— Више' болан брајко, учинио си четири штете. Једна је што си изгубио поверење код ђака па ти више нико не да мастила, друга је, што си оставио Младена без прописа; трећа што си просуо мастило па сада ђак нема и четврта је штета, што св упрљао патос. Зар је то лепо од тебер За мастило да донесеш ђаку 10 пара те да купи,

а што си испрљао патос казним те тиме, _

што ћеш га после лепо опрати.

Да видимо сада шта је са 10 пара.

— Де, шта је с њиме СлавкоР

— Ја га нисам узео.

— 'Ама мени прича једно дете да си му ти казао, да си синоћ хтео нешто да купиш ив дућана. Дед' кажи шта си хтео да купиш»

— Ја нисам ништа куповао.

— А јеси ли хтео да купишр

— Нисам ћао.

— Немој да лажеш но право кажи. Знаш како сам ФЊивку опростио кад је оно лагао, па ћу и теби опростити.

Ћути ништа не говори.

— Деде кажи или ћу сад да те избијемр

Ћути опет. Заповедим, те ми се донесе прутић, ухватим га за длан. Он већ сам без устезања пружи да га избијем, само да, му то несрећно 10 пара не тражим. Али ја, не хтедох да га бијем. Моја намера беше да дознам, је ли он узео и ла видим оће ли да призна и какав ће да изгледа кад призна. Окудим га поново питати И говорити да ми је један казао, да је баш видео кад је он узео 10 пара. Он поче:

— Па то је било, госп. још ономад. Ја сам још у понедеоник,.. тор.. понедеоник у вече долазио овде, а више нисам.

— Кад је то билор

— Још у понедеоник.

— Што лажеш, кад је синоћ било. Јован је синоћ плакао и ја сам са свећом тражио па нисам могао да нађем. Кажи праву истину, као Кивко, па нећу ти ништа. Јеси ли узео 10 пара

— Јесам.

116

— А где ти јер

— Код куће.

— Сутра да га донесеш и друго 10 пара ла иштош од оца да даш Младену да купи мастала. Оћеш ли тако

— Оћу. — Е, ајд сад иди, па други пут немој ла лажеш. — Сваки треба право да каже.

Пре признања беше сав поцрвенио, лице намрштено и тако намештено као да хоће

| да плаче. Кад дође онај тренутак да при-

зна, н кад ја, после неколико пута понављања, рекох да му ништа нећу, он се насмеши, поче да ломи прсте и рече полугласно: „јесам“.

Кад бих се могао завући у његов мозак онда, када се бораху мисли у њему да, ли да призна или одриче и даље, да бех, оне тајанствене кљетиће у којима су скривене његове мисли, обишао — онда бих сазнао у неколико какав бион у будућем животу био, сазнао бих да ли више испољавају добре или зле мнели. Но и сада могу бар приближно констатовати какав ће то грађанин бити. Онај који 2 год. учи први разред и који је прешао у други, али још сриче и који, кад учитељ прича, блене ма на коју страну, па не чује баш ни речице, неће бити у будућем животу добар поштен и отресан грађанин; Онај, који звера на све стране и жели ма шта да дрпи и стрпа у џељ, зна се какав ће бити.

Натомена. Ја сам према крађи до крајности одвратан, Њу осуђујем преко свију. да то свуда где могу радим свима начинима и срествима да јој станем на пут. Јер, ни један порок није тако ласкав као крађа, а ни један није штетан по друштво као она. Ласкава је с тога, што крадљивац крађом добије оно што нема итиме врло брзо подмири своје потребе, а штетна је, јер оштети газду ствари, овај потражи заштите код судова, ови подигну народ (ако је крађа већа) у потеру, протумарају и овамо и онамо и не нађу ништа, а народ је дан изгубио, опанке поцепао и т. д. Штетна је још и за то, што крадљивац мора знати све препредености, лажи и др. рђаве навике и тај његов ваздух захвати многога мла-