Учитељ

голим оком не могу видети, нахвата се некаква љигава течност, и изгледа да су јаја у. њој укрита, Та љигава течност најпре је бела, за тим промени боју. Она личи на жабљак (на ону течност). Највише избадује јаја око половине Маја (од 1025-ог). Из јаја се после 8—4 недеље развију врло мали бели дрвићи—ларве— (1. м. м. дужине). Затим боју мењају а и пресвуку се једаред. Ти црвићи размиле се (растуре) свуда по потоку од извора до ушћа. На дну (на доњем делу тела) имају два листића, којима се прихвате за дрво, лист или камен (види слику у Зологији“ од Пецића стр. 241). Глава им стоји усправљено. Тада су дугачки 6 до 7 м. м. На длакава венчића, којима мрдањем (кретањем) себи храну набављају. Храна су им биљни најситнији делићи (честице).

До Августа и Септембра црвићи се ови четири пута свуку — ољуште горњу кожу и тада се учауравају. Себинађу селонито место, обчно испод камена иту се учауре н тако ту проведу зиму. Априла месеца, (најчешће крајем месеца) из ових чаура извуку се савршене мушице. Њих има тако много да често изгледа као да иде облак.

5, Живот и трана. Ова опасна мушица за неке крајеве краљевине Србије и аустријске државе, живи само 11/, годину (узев у рачун од јаја до угинућа). Она се у Србији налази на простору од 12.000 [] Километара. Почев од ушћа Пека (неки узимају од ушћа Млаве) па до Поречке реке (или даље до Тимока) налазе се млоги потоци који се уливају у Дунаво. Изворни део ових потока је у осоју планина: Голих планина, Мајданпечких, Бабиног Машила, Лиашковца и Мироча. У тим потоцима, налази се највише јаја и чаура голубачке мушице. ') Највећма се дакле налази дуж Дунава у пожаревачком и крајинском 'округу. Дубље у овим окрузима није им легло,

1) До 1847 год. мислило се да се Голубачка мушици налази у пећинама неких стена. То мишљење про“ влачило се кроз сва зоолошка дела. То је мишљење заступљено и у «Зоологији К. Црногорца». И г. Милићевић у «Кнежевини Србији» стр. 1023 вели да се налази у пећинама, па то је мишљење преварило и

мене у моме рукопису «Краљевина Србија» која је па

глави имају два.

167

али се туда у великој количини налазе. Ове мушице лете у ројевима у грдној множини. Први ројеви су најопаснији. Они лете онамо куда их ветар понесе. За то су 1876 год. биле и у Левчу и даље у јужној Србији (тада је памтим дувао северо-источни ветар). Најчешћи су гости српски, јер најчешће и дува северо-источни ветар, и тако овамо прелазе и оне оностране мушице. Сваке године има их по пожаревачком и крајинском округу, и у неким деловима; црноречког, ћупријског и смедеревског округа. У другим окрузима долази на махове а има ихи који не знају за ту мушицу или се прича од старих људи.

Мужјаци су бевопасни и не одлећу даље од места већ остају ту, спарују се са заосталим женкама и тиме доприносе да им се род не затре.

Храна овим мушицама је крв животињска. Оне нападају све животиње и човека. СОнојом сисаљком боду, испијају крв а сисајући из животиње испуштају своју пљувачку, која је отровна, те се меша са животињском крвљу, производи отоке и болове па и смрт. Напада оне голе делове животиња као: главу, врат, трбух, виме, ноге и оплодне делове. Како животиње и туда (сем уста, носа, вимена и опл. делова) имају кратку длаку, то се најпре увуче једна, аза њом по истом путу и млоге мушице и сишу крв. Животиње од многог уједа цркавају, јер уједи образују отоке. и велики свраб од кога долази раздражење (за чешањем) и смрт. Напада и на човека и било је смртних случајева. (Те болове осећао сам + сам за 10 дана хватајући једном рибу, кад су оне имале места да ме уједају. Било је на 4— 5 места; место је отекло и поцрвенело у кругу, кожу сам толико чешао да сам скоро произвео рану. Дању сам се једнако чешао, а ноћу по неколико пута то исто понављао).

оцени. Но испитивања г. г. Винценца Колара 1847, њега и Јосифа Ман-у 50, Др. Медовића, Др. Едмунда Темеш ари-ја, Др. Фридриха Бауера и т. д. доказала су да стене не Фабрикују ову мушицу, већ се налазе по потоцима и с једне и друге стране Дунава у одређеним границама. То нађох у «Народном здрављу» за

ову. годину.