Учитељ

ЈЕћ МЕТИ љЉ.

„Метиљавко један“ каже се оном младићу или детету, које врло споро иде. „Метиљава као овца“ каже се жени или девојчици опет кад споро, тромо иду. И заиста је метиљавости последак,.знак, споро идење. Она овца, која споро, без воље и живости иде, казује да је болесна. Најчешће овце болују од метиљавости, од метиља. У црној џигерици — јетри— оваца запати се јелна врло љигава, пљошта, округласта, животињица, што се зове метиљ. Метаљ је црв утробњак (што живи у утробама других животиња). Он се храни туђом готовом храном, с тога је готован (паразит). Велики је—широк—дло 2 сантиметра. Боје је тавно-жуте. Шикаквих делова других нема. Уста су му врло мала и направљена, нарочито за сисање крви других животиња.

Налази се највише у пужевима и шкољкама (док су млади, а ако пужа или шкољку никавва животиња не поједе могу живети и дуже), у утроби неких животиња траво ждера, нарочито у овци. Метиљ, кад се из јаја излеже, увуче се у ону дупљу, рупу, на коју пуж или шкољка дише, ту се претвори у неке кесасте нимфе —- лутке. Кад животиња, нека нпр. овца поједе пужа или шкољку, нимфа се у утроби развије у метиљ, продире кроз жучне цеви, док не доспе до јетре — црне џигерице — где их има много. Опшући сок, произведу болест метиљаво ст од које животиња угине,

Метиљ се плоди из јаја. Црв онај - метиљшто се налази у утроби, снесе врло много јаја ошет у животињи. Та јаја, кроз жучне цеви доспе до црева и кроз њих изађе са балегом на поље. Ако та јаја падну на суво место сва ће угивути и нови метиљ неће се излећи. Али, ако та јаја падну у воду онда се из њих развију ларве, које пливају по води и после неколико дана траже шкољке или пужеве, па се у њихове дупље завлаче, расту и ако ту шкољку или пужа поједе овца онда он жучним каналима иде у јетру к матери својој. Како се он само у води развија, то се разуме да га по баровитим ливадама има највише. А

258 _

тамо има и барских пужева у које се они вавлаче. С тога су такве ливаде врло опасне по стоку. То и наш народ зна, али ипак неће боље да припази на стоку. Влажних = кишовитих година има метиља много више него сушних.

Овај црв врло је шкодљив. Он потамани грдну количину стоке. Њега може бити и у човеку, жабама и рибама. У човека долази онда, ако се једе непечена метиљава овчија црна џигерица. Онда истим жучним каналима увуче се и у човека, коме производи болест — метиљавост. Најбоље је кад се метиљава црна џигерица никако и не једе. Али не треба је ни другим живо-

тињама давати, јер се онда оне метиљем _

заразе (као псето, свиња). Такву црну џигерицу најпрактичније је употребити за ђубрење оцедних места. У жабе и рибе увлачи се као и у пужеве. Рибе, које се кувају, пеку или прже треба да су добро куване, печене и пржене.

Метиљ је црв и стога — долази у групу црви Он живи у утробама других животиња, с тога је црв утробњак.

Њ (тог.

и. СТРШЉЕМ,

Треба показати живог (ако је лето кад се предавање држи и ако се може добавити, а ако не а, оно) или на чподи из „збирке“ и питати за име. (Ако деца не погоде, онда ће сам наставник казати име).

2. Величина и боја. Отршљен је дугачак до 26 м, м. а тело му је крупно. Он је међу зољама најсећи а и најоласнији, јер његов ујед задаје велике болове.

Боје је црвено мрке, са жутим шарама,

прстеновима, те се и по томе може одликовати од обичне зоље (осице), којој је трбух жут са црним прстеновима. Премда и крој целога тела 4 и боја у многоме приближавају се зољи (коју сваки зна добро), ипак цо извесним зпацима. (величини, боји и шарама) може се при пажњи разлика поставити. |

Сљедује додатак

пао лира пена ава оваа с 24