Учитељ

| р

Општина је одмах предузела знатне штедње, и решила се била да их употреби на што већу корист својим становницима; саобразно томе, владало је једно опште мнење — да се оснује школа. Ево како је ова мисао заузела све духове.

Чим је ово село почело да напредује, одмах се помишљало да се оснује основна школа: за то су употребили једну стару житницу, коју су снабдели и којекако, но о којој су водили мало рачуна да ди ће имати довољно ваздуха и светлости. Да ли деца долазе у школу или не, то беше брига родитеља и нико 0 томе није ни водио рачуна. Односно онога што се могло у њој научити, то је потпуно од учитеља зависило; учитељ је био

· поштен човек, врло веселе нарави, али је

више волео да игра на куглани и да пева у цркви но да учи граматику и метрички систем у коме се често збуњивао.

Исто тако и деца беху способнија да, ваде из гњезда косиће и да лове рибу рукама, него да потпишу своје име и да што израчунају. Џаметни људи укоравали су Нувљане што напуштају своју децу, но ови су им одговорили да је то доба за игру, да ће доцније деца бити довољно способна, за обрађивање земље, и да она

могу бити довољно срећна и богата а да.

се и не муче учењем.

Ади кад младићи нувијски одоше у рат 1870. год. они беху незналице у свачему, јер већина није знала ни читати ни пи-

сати. Они су били предмет потсмеха сви-

ју њихових другова из оближњих села, који су им пребацивали да нису способни за ништа. И доиста, у њиховом батаљону нису имали ни једнога подофицира, и ни један од њих, ма да су желели, није био употребљаван на поверљиву службу. Они су морали много да трпе услед свог рђавог положаја, у који их је ставила небрежљивост њихових родитеља. Они су се

сваки дан налазили у друштву њихових другова, који су били сиромашнији, но који су били умно богатији од њих. Добар живот на који су их родитељи навикли само је увећао њихове тешкоће Те-

„

рети и оскудице, које војник мора у рату да подноси, њима беху несноснији но младићима из села, који нису били толико разнежени богаством. Многи су постали страшљивци, и с тога су нанели Нуви-у врло рђав глас, који се проносио по целој околини.

Кад се рат свршио, младићи су казивали родитељима своје патње, а ови су се јако унеспокојили. Сви Нувљани беху тронути овим непријатним новостима; ЊИ-_ ма паде у главу: да би било врло жалосно када не би, после тодиких несрећа, прегли што је више могуће да се задовоље; сетише се, да им је оно богаство, којим су се они толико поносили, било више од штете но од користи, и да кад се све то узме у рачун — добар глас више вреди но све богаство. Они говораху исто тако, да нису крива ова невина деца, што су они осрамоћени, већ они, родитељи, чија лакомисленост и небрежљивост беху проузроковале незнање и слабост њихових синова.

Ето тако је сваки мислио у Нуви-у. То је био узрок те је велика заузимљивост учинила, да се подигне школа лепша и боље снабдевена од свију суседних шкода. Морало се само чекати да губитци ратви буду надокнађени, како би се тиме дошло у положај, да се подмире знатни трошкови, који су нужни а: предузеће. 4“

Прилика дође, општина закупи празан простор иза општинске куће, лобавише архитекта од кога су захтевали да им начини што је могуће бољи план, не обзирући се ни најмање на жртве: Нуви се беше зарекао да не отступа од трошкова. Намерише да зидају две зграде: једну за мушку, а другу за женску деду; у свакој су морале бити учионице изложене ваздуху, добро осветљене, снабдевене добрим пећима, столовима и угодним клупама за децу. Иза сваког здања морало се подићи топла соба и патосан ходник са два, излаза: у двориште и у башту; на послетку велики воћњак, који би се протезао до ливада. Исто тако намеравали су да по-