Учитељ

п

дигну и гимнастику снабдевену свима справама за вежбање. Између оба здања требало је да се подигне централни летњиковад засађен дрвима ради библиотеке, која би била отворена свако вече, а недељом цео дан. Исто тако желело се да учитељ и учитељица буду независни и задовољни, па су с тога решили да им се подигне стан са шлалом, коњушницом, шупом и т. д. и да се сваком да по једно парче земље за башту.

Захтеви овога програма одвели су општину мало даље но што је она мислила; али искрена воља становника, није се плашила никаквих сметња, те с тога набавке и послови беху употребљени на опште задовољство.

За време зидања истраживао се начин како да се увенча предузето дело, Т. ј., како да се осигура похађање школе и настава. Уписивање ученика није била тешка ствар. Нико није могао одрећи да шаље своју децу у ону школу, која је била дело општег заузимања, и свако обећаваше своју децу све дотле, док не дорасту за кућевне или пољске радове.

Теже је било наћи личност, а нарочито за мушку децу, која би одговарала општем очекивању; то беше важан посао, који је општински суд претресао из темеља. Како им је у исто време тешко 6нло да нађу настанвника, који би био довољно спреман и одан, а тако исто мн да се наставни програм утврди, то је био одређени кмет, Г. Диран, да прикупи сва документа о овом предмету и да их поднесе општинском суду на избор.

Г. Диран отишао је у оближњу „варош у којој је имао познанства; тражио је упуства од личности, које су биле исвусне у наставним питањима; посећавао је основне шкоде, питао је професоре, и престављено му је било више младића, који су испуњавали оне услове, што је он захтевао. Његов избор пао је био на једног младића родом из једног села, што је било у суседству нувијском, а чију је породицу он некада познавао. Марљивост, коју је

он опазио код њега, и разговори, које је

' водио с њиме, праволели су га, да га пре-

стави у Нуви-у. Младићу је било име Лесрансоа; он је тада свршавао педагошке науке, и очекивао је своју диплому. Његова блага и разборита нарав, његова, ревност у раду, пала је у очи његовим професорима, који хваљаху његову способност и који имађаху у њему много нада. Он га је представио члановима општинског суда како је извештен о њему, и напоменуо је, како Лефрансоа разуме принципе, који ће га руководити у раду.

«Ја желим, Господо — говораше ЛеФрансона — да мој посао не буде ограничен на обичан дневни посао. Ја мислим да ће обука у читању, писању и рачунању, као и поука у граматици, географији, историји и аритметици, бити мој најобичнији посао, и надам се да ћу задовољати родитеље успехом њихове деце. Али, ма колико да буду повољни ови резултати, моја ће дужност ипак бити да уредим њихов дух, да усавршим њихову способност, и да им улијем идеје, које ће им послужити у њиховом самовладању и у њиховим дужностима. Овај други део наставе, морални део, не даје резултате тако брзе и тако јасне као дрги део; али он је ипак нуждан кад се хоће дв васпита човек, оно што је ваша цел и што ће, ја вас уверавам, бити моја постојана, пажња“.

Т. Диран му је одговорио: „Господине, ја сам преставио документе, које сте нам поверили, и ми бисмо желели да будете наши; оно што бисте ви казали, само би поновило наше раније мишљење о вами. Ја ћу вас, као надлежан, непосредно захтевати, и не сумњам да ћете бити примљени. Надам се да ћете ви бити задовољни у нашем кругу; ми ћемо све чинити у придог тому, а стање, које ви будете нашли у вашој школи, даје ми наде, да ће вас, задовољити услед чега држим, да, ће ваши радови и ваша преданост задобити наше признање. Нека сте нам добродошли.

«Разговори, које сам ја водио с вами пре вашег доласка у Нуви, убедили су ме,