Учитељ

својим покретима, да не би штетило свој организам и-ишло против закона свога организма, а из других видимо, да дисциплина друштвена задржава људе од хрђавих поступака. Ова друга мора ићи са свим сагласно с првом, ако желимо да има успеха, јер се друштво не може издвојити од приро- |

де, нити се може васпитати ма ко изван ње и без ње. Која дисциплина више утиче на васпитање, како ли утиче па васпитање дисциплина природе а како дисциплина друштвена, о томе ћемо казати у једном од идућих бројева. ЊРЋ

НОНФЕСИЈЕ ЈЕДНОГА ДЕТЕТА

Ви, родитељи, ви, учитељи моји, ви | сви који ме извлачите из овог блаженог доба, ви који ми завидите, дођите блиње к мени, јер, ево, отварам унутрашњост своју, оно, што ви никако не видити, оно, у чему лутате ! Зовете ме к себи, пружате ми ваше срце, вашу душу, вашу свест, ваш живот! А шта у души велите % — ертвовали би сте све то само за неколико дана мога живота. Велите : покварено, распуштено, злобно, пакосно и несрећно дете, а овамо све ваше врлине, све ваше знање жртвовали бисте — за шта да се повратите у несрећно дете:.... Ми смо пијонери невиности, благости, радости, поштења ! Ви сте око нашег тврдог града, ви гледате завидљивим оком преко бедема, ви бисте ускочили у нашу башту, али су бедеми високи! Међ нама је провала: овамо ми, тамо ви! Да се исповедимо Богу, а не вами !

1. Ја имам вере, зимате.

Ја верујем мојим друговима, ја ве- | рујем у сваву њихову реч, ја верујем | у све беседе родитељске, у све поуке

коме“ —

ви ми је оду-

«Пустите децу нека, дођу к мени,

Јер је њихово царство небесно |» учитељеве. Ја верујем у Бога, у анђеле, у пакао, у рај. Ја верујем у све оно што ми сеу школи говора. Ја све то и престављам. Престављам Бога, анђеле, ђаводе, пакла, све што ми ви кажете! Ово је тврда, оживотворена вера, вера коју ви немате.

А ко 'вама одузе веру — Ваши старији. Говораху вам о Богу, а Бога, грђаху. Говораху вам о греху, а облативаху своје другове и лажно сведочише на њих. Крали су, тукли су, убијали су, и то све пред вашим очима, и то све онда када зам ствараху веру, када вам говораху о Богу. Причаху вам о рају, а пред вашим очима грабили су што су више могли. Оци су вас нехотице уверавали да нема раја, да нема пакла, да нема анђела, да нема грехоте, да нема срамоте. И пропаде ваша вера! Тако бива са сваком вером кад се одене таштином ! Тако ће бити и са нашом вером. А ко је крив, — Ви!

Стварајте ми веру у оно што ћу доцније мојим чулима осећати. Стварајте ми веру о Богу али тако, да тога Бога видим доцније међ вами.