Учитељ

Ер И ита. а ље

42

ПАТРИОТИЗАМ У ШНОЛИ ПОУКА ОМАТРИОТОКОМИ ВОЈНИЧКОМ ВАСПИТАЊУ

НАПИСАО

Е КУРДИ

АРТИЉЕРИЈСКИ КАПЕТАН

С ФРАНЦУСКОГ ПРЕВЕО КП,

им

Ке поли и коле ва

ТТА'ТРТОТСЕО ТТ О ВОЈЕКТА ЧЕО ВАСТЛАТАЕ ЊЕ У ШТЕОЛТА

ГЛАВА ЛДЕУЉЋА Шетње по Зеленом Расту: друштво, отаџбина, закон, савест.

Г. Лефрансоа, често је изводио своје узенике у шетњу по сеоцу, које се зове Зелер Раст, Овде, између шуме и пута, бејаше неколико кућа са више дрварских колеба, неколико мајура и два до три летњиковца, своина николицине варошана, који су ту за време јесени проводили време у лову. Учитељ је ту нашао два добра пријатеља, с којима се упознао још онда кад је био у школи: то беху Г. Грандијер, примирителни судија, и стари лекар Фоли, обоица велики љубитељи лова и пољског живота. Ови беху усхићени кад су видили ученике из нувијске школе и дозводили су им да се могу слободно играти на њиховим Добрима. Ученици су долазили драговољно и игради су се као да су били код својих кућа; дивљач је у њима изазивала велику љубопитљивост а симпатија, коју су им указивали пријатељи учитељеви, натеривала их је, те су молили учитеља да их доводи у штедњу баш овде. С њима су пристајали често и младићи нувијски, а у намери да чују поуке њиховог старог учитеља и добре савете његових пријатеља.

Г, Лерансоа одазивао се жељама својих ученика у толико радије у колико је више код ових домаћина налазио сем пријатељства , које је пређе поникло услед добрих односа, и моћну потпору у моралној настави, коју је он намеравао да улива у своје ученике приликом ових излета. Њихово богато искуство и њихово богато знање беху му добри помагачи, које је он

намеравао да подвргне у своју корист. Он је са добрим саветима својих пријатеља, спајао своје лекције, и према томе био је у стању да изазове интерес у својих слушалаца према најозбиљнијим предметима, не убијајући тиме задовољство њиховог слободног времена. Он је мењао пут: час је ишао друмом, час стазама, и тако је скоро увек налавио придике да обучава и да заинтересује своје ученике. Сусретања, која су се дешавала у овим шетњама, не могаху проћи а да за собом не оставе плодне трагове. Саобраћај трговада, путника, кола свију врста, „пробуђивао је велико љубопитство у деце: безбројна њихова питања беху управљена на учитеља, који је више пута муке видео, док је задовољио њихову радозналост.

Једног дана опазише ученици како су чувари путова заградили један део пута. ради поправке, па су их одмах окружили и запиткивалди. Тражили су да им се објасни како се распоређују гомиле шљунка, одакле се доноси камен, за што је равномер, ваљак, буре и т. д. Ови добри људи беху им у свачему на услузи. Г. Лерансоа, притекао им је у помоћ, прикупио је своје ученике и објашњавао им је конструкцију и одржање путова, службу чувара, рад надзорника и енжењера.

Али њихово љубопитетво ишло је и даље. Један ученик рече: „Г. Лефрансоа, коме користе путови кад захтевају толико муке и новада 2“