Учитељ

— Свакоме — одговори учитељ — и свима у опште, Т. ј. свима онима који пролазе. Радови пољски доносе жетве, а жетве новац свима онима који та поља обрађују иди који дају радницима да их обрађују; тако је исто и са Фабрикама и са свима осталима корисним установама, појединих лица или задруга; сваки те установе: радионице, Фабрике и т. д. отправља на свој начин, под својом одговорношћу, тражећи да добије више или мање, према својој способности и своме труду. Али има ствари за које се не може рећи да долазе у интерес појединих људа, већ у општи интерес, и такве ствари не могу се поверити старању оних, који се њима користе, и то из бојазни да их не занемаре. Тако, не могуће је натерати путнике да одржавају путове, нити болеснике да зидају болнице, нити децу да граде шкоде, а међу тим, као што и сами знате, путови, болнице и школе јесу неопходне ствари. Да би се осигурало стварање и одржање ових корисних рукотворина, потребно је да власти, из љубави према општем интересу, оснују од порезе нужне штедионице, и да учине особите услуге. Ово осећање које треба да се пробуди у вами услед услуга што у школи уживате, долази из нужности, која је натерала људе да живе у друштву и која их приморава да један део свога имања жртвују за општу корист.

— Али, рече други ученик, ако човек неће ди живи у друштву, ако хоће да се одвоји од света — ко му може на пут статир

— То је, одговори учитељ брзо, потпуно не могуће. Онај, који би поверовао да може живети без другога, јако би се преварио. Претпоставите да [је он рад да живи усамљено, да неће да ради, да неће ништа да купи; али ма како просто било одело које би он израдио, ма какву кодебу да он начини, ма како просто радио Земљу и стоку гајио, све то доказаће му Јасно да он увек зависи од људи, који су живили пре њега и којима је он дужан да благодари за вештину шивења, или зиДања, за земљу, која је некада била не-

обрађена, и за животиње, које су некада,

биле дивље. Такав би човек, дакле, морао бити или глуп иди луд. Ако су старе навике и потреба, коју ми осећамо једни према другима, натерале људе да живеу друштву, онда из тога пониче осећање о општој користи, која захтева да сви грађани дају порезу, ито у замену за оне користи, што у друштву налазе.

— Ко је тај што отправља послове, који су од опште користир — Ево ко. Једни су, као за грађење општинских судница и школа, у служби општинској и њих плаћа општина из своје касе. Други су, који имају још општији значај, из делокруга државног: њих су одобрили народни представници а поставила их је влада. Међ свима већим питањима, особито мешање општина изискују се у оним радовима, који без јединства често промашују своју цел. За то је преко нужно да свест о општој користи буде што савршенија и да истакне мисао о Отаџбини.

— Шта је то Отапбинар — упита једап малишан увлачећи се у гомилу.

— У ваше најраније доба — одговори учитељ — онда кад сте се родили, ви сте били без моћи, без разума и нисте били у стању да се одевате, па ни да се храните. Потребан је био неко који би се о вами бринуо, који би вас хранио млеком својим, најчистијом крвљу својом. — Без сумње, то је ваша мати. Ви, дакле, знате да ЦЕ доброта њене неисцрпљиве нежности оно, што вас је хиљаду пута избављало из опасности у ваше прво доба, оно, што вас је оснажило и што вам је дало могућности да се сами о себи бринете. Но, и ако смо ми прешли ово прво доба, ако смо постали зрели, ипак нам је потребна непрестана заштита ради сигурности наше личности, нашег живота, нашег имања.

»Сви ми, браћа једног истог народа, ми, који удишемо један исти „ваздух, који живимо на једној истој земљи, који говоримо једним истим језиком, који осећамо једне исте потребе и једне исте мисли — сви ми искупили смо се како за добро тако и за зло. Старе приче, које прелазе с колена