Учитељ

књига. Па баш и да купују књиге, не могу се њима довољно користити, ако немају с вим да претресају оно што је у њима. Оно што човек научи из које књиге, нужно је да се о томе и с друрима разговара; да дозна како и други о томе мисле. Кад дође ревизор упропасти се Бад види да живи у назадак 5—10 година. Наука одмакла, а он још тера старински.

Овде ми је згодно да наведем један пример за једнога учитеља: Причао ми је један човек о једноме учитељу, који је био у шабачком округу у једноме селу, Као о врло образованом човеку кад је постао учитељем. Знао је да говори немачким и Француским језиком, и постављен је за учитеља у некоме селу, које је било са свим одвојено и удаљено од оних места, која имају саобраћаја. Од растанка њиховог, па до виђења у Шапцу са истим учитељем прошло је 10—15 година, и ево шта каже: „Погледам човека у лице, познат ми је, а не могу да се опоменем који беше. Он је са свим прост, исцепан, мастан, изгледа као неки сеоски механџија. Најзад га упитам за име и одакле је '

Каза ми, ко је, шта је и одакле је! Тад се ја опоменем и рекнем. — Ти ли си Димитрије '

Ја вала главом,

А што си такав болан!"

Е, што сам“

— Како ме поставише за учитеља у селу, ја се ожених, па добих дечицу; плата мала ; осиротех, па ето тако. Буд осиротех, туд и заглупих међу простим светом као ноћ. Молио сам и молио и кумио да ме преместе из оног села а они не хтедоше. У том селу, где сам,

и поздрависмо се.

нема ништа, што би човеку помагало да напредује и да се усавршава. Ја кад дођем овде у Шабац, тада тек нешто савнам, а често да долазим не могу, итд.

Тако и овај пример:

Пра две године договорисмо се нас десетак те отиднемо на град Козник. Ово смо јавили и учитељу плешком, коме је школа оданде уз Расину је дан сахат, да и он дође на Козник.

Пошто смо свршили на Кознику шта смо имали и кад смо се већ спремали да се враћамо кућама позвао нас је учитељ плешки на конак код себе. Учинисмо му по жељи. Он је био нежењен онда. Лепо нас је дочекао. |

Кад смо вечерали, напио нам је, као својим гостима, здравицу, и уз то рекао је и ово од прилике овако :

— „Браћо! сад се тако осећам радостан, и шта више срећан, шта вас вечерас видим овде. Већ три године како сам у овом казамату. Ја сада први пут видим људе у капутима, људе из просвете. Овде немам ни попа ни механџију,

никога од варошана. Ово ми је једини

дан, од како сам овде, најслаћи. Ови прошли дани били ву ми горки. Ја сам овде чамио и непрестано очекивао да ме г. Министар премести и избави овог казамата, па нема још иишта.

Ако ме и даље задржи овде, заглупшћу као ноћ,“

Ова двапримера довољна су да покажу нужност груписања школских општина.

Није то никакав напредак што се по нека нова школа сваке године отвори, а одма се чује и то, да је на томе и томе месту затворена школа. Нова школа, у маломе месту, нова мука за неког

учитеља. 4“