Учитељ

светску конкуренцију — надметање шарлатанство него ће морати ни две ни три но да умре. Ови су разлози слаби и отпадају са свим према разлозима: „треба тежити културном напретку, а никако не враћати човечанство у назадак.“ Али се ваља, поред ових разлога сетити и ових: ако навикавамо децу и у школи и у кући на дивљачко и грубо васпитање, и прилагодимо их дестотској управи оца, матере, учитеља и других људи, ми их онда доводимо системски до те способности да су спремни за ниже друштвено стање но што је сада, како у моралном тако иу друштвеном погледу. Данашњи наши васпитаници доћи ће, после неколико десетица година, у разна надлежатељства па и на управу. да таким васпитањем, какво су га добили у кући, школи и друштву не могу ништа друкчије ни да ураде но да само спречавају културни напредак своје отаџбине баш у оном добу, кад се у других народа брво напредује, јер ни у кући, ни у школи, ни у друштву, нигде у тим државама не заступа се грубо и дивљачко васпитање. Зар се данас не распознаје свако српско дете које је васпштано и које се у будуће васпитава грубом и дивљачком дисциплином како у кући и школи тако на улицама и целом друштву од детета ма које друге државе, у којој је пропало овако поступање. Зар ћемо чути од родитеља, који живе у добу, које не воле нити прима грубо васпитање разговоре онаке као и од наших родитеља који се, чим се поведе реч о поквареној деци, љуте само на децу; бадају иху пакао “као да су то деца новијега доба, која не долазе више на овај свет оним

истим путем, којим су пи стари њихови дошли, нити их је могуће васпитавати и учити, као што су се могла учити и васпитавати деца пре 3—4 десетине година. Наши људи неће никако дубље да промисле о узроцима оваком неуспеху, већ, да не би морали свој мозак многим појавама, узроцима и последицама они одмах долазе до закључка: деца су крива. Ми не велимо тако. Ми кажемо, у шрвом реду крива је кућа за неуспељ у васпитању, после другитво, (суседи, улица, чесма, пијаца, и ', Д.) # најпосле школа. Али из овога, што рекох непремјено излази да најмоћније утиче на васпитање кућа, после друштво и најпосле школа.

У овоме чланку, а и у чланку који је оштампан у 2-ог броју „Учитељ-а“ „Нешто о васпитању“ казали смо како и колико утиче на васпштање кућа, друштво и школа и то смо све казали истина у главним потезима, али ће, држимо, бити од користи јер ће неколицину бар побудити да о овоме мало више промисле. Ми ћемо још рећи нешто. Код нас је дисциплина куће, друштва, и школе таква, која води непремено грубом и дивљачком васпитању, јер и кућа и школа навикавају децу на деспотску форму управе. Нема ту спомена, у већини случајева, да и кућамн школа и цело друштво буде, развијају и учвршћавају све у границама етике: частољубље, понос, кураж, истину, правду и остале добродетељи. Навикавати децу на деспотску управу према оцу, матери, учитељу и другима који долаве у додир с децом, ништа друго не значи но давати могућност деци, будућим грађанима, — на млађима свет остаје — да су спремни да живе пу

_-