Учитељ

229

дадне своје дете у школу, тиме ће штетовати он и његово дете. А ти нити што губиш нити добијаш. Међу тим, ако ти твоје дете не даш у школу, онда ти и твоје дете тиме много губите. Ти знаш да данас знање и наука много вреди. Данас је паметноме и наученоме човеку много лакше живети него ономе који ништа не зна. Није узалуд казано: „боље је умети, него имати.“ Знаш како наш народ, за онога који није учио, вели: „слеп код очију.“ А опет за онога, који је макар и мало учио, народ вели: „има двоје очи.“ Ја

мислим, да ти ниси непријатељ своме де-

тету, и да му зла не желиш. Знам, да. ниси рад, да ти дете „слепо код очију“ остане, па за то треба и да га школујеш. Кад ти син буде школован; кад умедне бар читати, писати, и рачунати, ти онда нећеш за најмању ствар трчати и тражити човека, да ти нешто напише и т. д. Осим тога твој син школован, паметнији и уметнији, много ће лакше и боље живети, но што ти живиш. А за све то ти си као родитељ дужан да се постараш. Ти си дужан да своје дете школујеш и пред законом и пред људима или што наши старп вељаху: „то ти је дужност и пред богом и пред људима,“

— Милован: Кад је тако, учитељу, онда забележи и мог ђака. Видим да то није рђаво. Деца и треба да се уче и треба да су паметнија од нас старих, кад и она одрасту, јер „на млађима свет остаје,“ што веле. (Ето шта је у стању да учини један мали промишљен учитељев говор.)

— Председник: Па вала кад је тако, онда упишите и мог дечака. Боље је и корисније да се он учи док је млађи но да ми неке мале и незнатне послове врши. Боље ми је да слугу најмим и платим, но Да ми дете остане не школовано. Данас ти је тако време дошло, да неписмен и нешколован човек не вреди ништа. Про· шла су она времена када је без тога могло бити.

Кога ћемо сад да упишемоР

— Милован: Па упишите сад оног Петровог дечака. Он је сад таман за тај посао, а и отац му је приличног стања, те

му може набавити ђачке потребе и уредно га слати у школу.

— Петар: Није него! Зар поред тога што два моја сина служе државу: један у народној а други у стајаћој војсци, хоћете још и трећег сина у службу да ми узмете! Реците ми да ли је то право, па ако буде право онда и не марим. Овако не могу бога ми, да дам и трећег сина, него има још деце, па узмите дете оног коме нико не служи државу. То ће бити и право. ,

— Милован: Бога ми готово онако је као што Џетар каже. Није то мала ствар улалили од куће два сина тако, да готово нашта кући не цривређују, па онда јоши трећег сина отерати му у чколу. И онда ко ће да му се брине о кући, стоци ит, Д. А знате и то, да је Петар човек у годинама, остарио и ослабио, паи не може да врши своје домаће послове. За то ја велим, да не би требало за сад да уписујемо дете Џетрово, но да упишемо чије друго дете.

— Учитељ: Петар рече, да му два сина већ служе државу, и да не може, да дди трећега сина у службу. Ама знам, брате, знам да ти два твоја сина служе државу. Али опет треба и овог дечка, да у школу даш. Он неће тамо никог да служи као што ти рече, већ ће да учи, и ако у томе има каквог служења, онда ће он само самог себе служити и никога другог. Дакле ти, Петре, рђаво мислиш, кад велиш, да твог сина дајеш у школу да ти служи државу иди другог неког. Ја знам, брате, да ти он треба код куће, да ти чува стоку, помаже у раду и дати друге послове врши. Али знај, да му и ово треба и то много му треба. Ето видиш, шта би ти сад вре-

- дило, да ти је онај син, што је у стаја-

ћој војсци, учио школу. Поред тога што би у војсци лакше и боље живео, јер се лакши посао чешће налази за писмена, човека, још би ти често писао и јављао би ти како он живи, да ли је здрави т. Д. А овако нити ти што чујеш за њега, ни. он за тебе, и тако бринеш ти за њими он за тобом. Видиш само за то колико