Учитељ
Ру
вечанским, а уједно и индивидуалним способностима ; 2., као на личност, која, припада извесном народу; 98., као на члана целог човечанства. — То онда, сагласно са тим педагогика може само онда решити ту своју задаћу, кад она буде у својим принципима: 1., поштовала индивидуалност питомчеву и васпитавала га саобравно његовој личној природи, 2., кад буде васпитавала индивидуалност саобразно народности у средини које се питомац развија; и 3., кад не буде губила из вида заједницу са човечанством у опште. Први је услов испуњен тек онда, кад се позна људска природа , њени закони развића, и кад се правилно и као што треба појми личност питомчева; по томе психолошка тежња и вештина покренути и побудити природне способности радљивости, јесу преко нужна својства васпитачева. Други услов тражи да се не само појми, но да се прими и усвоји народни карактер. А трећи услов захтева да се појме опште човечанске цељи, и да се по могућству својих моћи и силаи остваре. Како је педагогика до скора сву своју пажњу обраћала највише само на први услов, а два је последња готово сасвим из вида губила, то ћемо ми на ова два последња и обратити овде своју пажњу.
Сваки народ по својим Физичким и историјским датама, има своју засебну особину, тј. свој народни дух или боље рећи своју народност. И народни је живот могућ само при слободном развићу и раду тога народног духа или принципа, само у народној самосталности и слободи. А Формално исказивање те народне слободне радње, преставља сеп види у оној организацији, коју државом
3
зовемо, и цељ је државе да остварује што више и одржава народност, да јој даје Форму и изглед у сваком свом предузећу. И тако је дакле држава само средство, а није апсолутна цељ; јер сматрати у држави цељ, а у народу средство, био би изврнут поглед, наопачка идеја, сујеверје и политичка будалаштина. Форма вазда постоји само ради извесне садржине; па за то, ако су државне Форме саобразне са народним духом; ако носе на себи његов печат; — онда ће тек држава и моћи вршити свој позив, тј. припомагати народној самосталности и народној радљивости. За то државна политика и не сме бити случајна и самовољна, но се мора потчињавати тежњама и карактеру народног духа и старати се да сатим тежњама упозна и сваког без разлике појединог члана свога народа. И што тод буде више у томе држава и њен народ успевали и напредовали, све ће јој лакше и боље ићи, па и ако народна политика не може бити никад сувишан елеменат у народном животу, то и опет држава мора непрестано да томе тежи и нагиње, и да је непрестано гаји и чува, јер је она народни васпитач. А свањи опет васпитач треба што живље према своме васпитанику да настане, како ће што пре да му постане непотребан. Супротност томе принципу и изврнути природни ред ствари преставља, се и види у овим појавима : а., у егоизму појединих личности или партија и сталежа, који престављају своје засебне интересе општима народним интересима; б6., у тежњи оправдати тај себични политички егоизам, као последицу неке историјске нужности; а уједно тиме по
238