Учитељ

темељитост. Разлика дакле између ова два стања и у приватном и у јавном животу веома је осетна.

Учитељу народном није само задатак да оде у школу, да сврши тамо свој посао па да дође кући. Учитељ, прави народни учитељ, преставља пријатеља , саветника народног, ко њему иде свак у сваком послу. Он мора да да своје мишљење о томе кад да се жње, кано да се сеје, како да се у економним приликама поступа, како да се _ шума сече, које књиге да купи за децу и кућу и томе подобне ствари. Од нашег се дакле учитеља тражи много и великог знања. Сад нека се замисли у каквом је положају спрам својих ученика и према народу, ако о свему нема бистрих појмова и позитивног знања. Он ће много што шта да предвиди, много што шта да напусти, он ће у самој ствари, без своје кривице, морати по негде да нашкоди, овде или онде учини по коју малу, а богме, можда и по коју крупну погрешку. По овоме он и при најбољој вољи, неће моћи да изврши оно, што се од њега као учитеља тражи.

Наравно, његова ће савест бити чиста,

он ће свој посао вршити, али то нит је доста нит је оно, што би требало да. буде. Јер, у већини случајева он ће.

бити приморан, да свој рад у школи да ће му то прећи у механизам. Ова пак механичност мало ће по мало њиме да овлада и тиме га све више и више удалити од студије, од онога дакле поља,

врши по неким упуствима тако,

на коме би могао стећи знања да сав свој рад врши са самосвешћу, и онће.

се мало по мало одучити да сваком појаву тражи стварног, објективног узрока, он ће заборавити на ону унутрашњу

~

намири.

2

свезу између узрока и појава. Место

активног водиоца, он ће постати паси-

ван човек, ког струја времена води. Још се једна специјалност налави у

"нашем народу, која се нигде или ретко

где наћи може. Учитељ је пак позван. да врши једну велику и свету дужност, да ради те да се у народном крилу развија народна књижевност, и да она своје- потребе бар у извесним границама По милости политичких прилика, наш народ у овом погледу тако стоји, дл се особити сталеж књижевника , бар за сада, подићи не може; ко би се само књижевношћу бавио, тај би морао место меса јести кости, а место леба камење. Ни најпримитивније потребе човекове не може сама књижевна радња да намири; нема купца и публике која би купљену ствар читала. Чисто научно дело једва ће наћи | неколицину читалаца, а олдака књижевна дела могу се само у оном делу продати, који би трошкове подмирио. Књижевношћу могу се код нас бавити људи, који поред тога имају извор за живљење. Човек, који код нас има вољу и има дара да на књижевности ради, мора се врдо рано постарати за службу, која би му хлеба дала. Код нас су дакле већином књижевници из просветне струке, који точак умног напретка покрећу у напред. Ту је и учитељ. Поред школског рада он мора да ради и на књижевности, која је такође од велике

важности, и које се несме одрећи као свестан патриотске дужности, којугима пред народом. И ако би они на ово. заборавили као учитељи, ако би пренебрегли народну књижевност и науку, онда би за цело парница нашег просветног живота била још далеко испод

ступња на коме се сада налази.

4%