Учитељ

нахране своју душу, али број такових није велик, због чега они и заслужују поштовање од стране свију нас. Што се мене тиче, ја с радошћу и пијететом помишљам на оне сиромипне учитеље, за које знам да оваке грдне жртве приносе свом узвишеном позиву, за које знам да на олтар науке, свога узвитшеног родољубља према отаџбини, мећу последњи залогај хлела из љубави прама свом позиву. Они дакле са штетом свога здравља савлађују све материјалне незтоде, они се жртвују, јер имају пред очима само племениту цељ своју, којој су се посветили. Такви се учитељи боре с неприликама и незгодама, и то само и искључиво у намери, да поред својих позитивних дужности врши и моралне. Ту видимо како он и ако с тешком муком опет побеђује све незгоде; он не живи да ужива, већ за то, да се труди, да се учи, духовно усавршава те да може привредити општој ствари; он се ве плаши ни трња, које га боде, ни неблатодарности, која га може бити очекује, ни најмање нехуманитарне критике, која је код нас са свим обична и која се с неком љубављу тера баш против онога, који заслужује свако призрење; једном речи, он иде :војим путем, који га води право великој дељи, и ако је сваки корак жива борба.

Но на жалост, ова се борба ретко кад може с победом да сврши, ретко кад може успех да крунише труд учитеља; а то долази између осталога и од те околности, која је иначе добро позната, што наш учитељ тешко да може шта радити по својим убеђењима

ни рававу ке

и назорима; његов глас не сме да се појави, а 0 важности каквој, која би се том гласу дала, не може бити ни речи: По нека честица самосталности могла би се и њима дати. Чини нам се, да држава не би тиме ништа изгубила, већ би можда још у добитку била. Но несмејући се упуштати у потанко разматрање ове тугаљиве ствари, ја ћу само рећи: да положај учитељев с поља, изван школа — зависан од каквог кмета, посланика, попа или каЕвог грађанина, који су у стању да нашкоде учитељу —- приноси тешкоћа, за остварење свога задатка.

Дакле, млад и вредан учитељ и при свој способности и вољи често не може бити друштву и држави од оне користи, од које би иначе могао бити, и то за то:

1. Што је у материјалној незгоди.

9. Што је у неповољном положају што се тиче средстава за умно усавршавање и

8. Што је сувише завистан.

А све ове неприлике могле би бити уклоњене, кад би била боља, плата, кад би био слободан као сваки други грађанин, кад би му се само положај учитељски узвисио, а не да га сваки кињи и гави и кад би се учитељска школа још на коју годину повисила и са 60љим наставничким снагама попунила. |

Да су ова гледишта умесна, нарочито сад пред реорганизацијом основних школа, држим да неће нико порећи.

Парзћин.