Учитељ

"разуме се да су написане врло занимљиво, а при том поучно, па још и са сликама. Таких књига може се данас наћи код многих старих писмених овд. људи. У тој намери, тим истим срествима, они и Грци и данас то раде по Македонији, отварајући многе приватне шкоде и учећи српску децу свом говору. Па да се књигама (место живе речи) и школама не поправља говор, зар би неко био луд да троши толики труд и новац и на тог

Ја знам сигурно да онај у Власини и овај у Старој Планини неће никад ни знати ни чути, за, ону Дломедову изреку, Боју је Јаков цитирао, нити ће према, Њој поправити свој говор ако не учи у школи.

Па да ди сам ја оним мојим цитатом из.

критике казао за што се л није претворило у Ог Г. Јавов каже, а мож да ће још неко казати, да нисам то казао. Но кад мало боље проаналишу све ове моје речи у овом цитату, видеће се да сам ја то казао, само другим речима, а не баш Филолошки (као што је то учинио г. Јаков у свом чланку) јер томе није ни било место у критици. А ево по чему сам то казао. Ја сам казао да се уговору овд. људи чује Л место О. за то, што се није могао на њих пренети резултат рада наших Филолдота среством школа, јер сам знао да је то знање узрока рад наших филолога; па кад се не зна рад наших Филолога онда "се тиме каже да не знају ни узрок те промене. Или друкчије казано: знање узрока те промене јесте рад наших филолога, а незнање рада наших Филолога јесте и незнање узрока те промене. Овим логичким закључцима, ја мислим да сам сваком доказао, да сам ја казао узрок те непромењености у мојој критици.

Из ове г. Јаковљеве невероватности да се може правилан говор створити и сретсвом школа и Филологије излази, да би говор овдаш. људи био баш исти оваки, и да су се они ослободили кад и ми, и да

АЕ КЕ а а а на Ма НО Не ЕР“

је код њих имало оваких школа кадо И код нас. Док међу тим, за моје 4 године учитељства овде (у лиротеком окр.) ја сам већ опазио неку малу разлику у говоруи код ђака и код људи, То сам дознао из упоређења; кад се сетим како су ми ђаци говорили кад сам их први пут добио, а како су говорили доцније, и кад се сетим како бу ме први пут разумели људи у говору а како сад.

Г. Јаков у свом чланку за стр. 1210 главном вели, да ову поправку говора овд. људи треба оставити времену, па ће га оно поправити. И ја знам да ништа није вечито сем матерчја, и да зуб времена све отлође а ново показује; али знам и то, да је време једап општи апстрактни појам, који се не мења; време остаје време, (па ма ми још 1000 година чекали) а рад људски и идеје, које су у даном времену поникле усљед рада људског, чине да је време овако или онако. Дакле људи стварају времена, а не времена људе. Доказ за ово на“ лази се у Историји у епохадним догађајима. које су људи учинили. Према овомс ја мислим да треба радити на поправци говора овд. људи, а не остављати га времену, да оно поправља, јер то неће бити за дугом опет ће га људи поправити а не толо време. За, доказ да сам ја знао и веровао да ће се овај “"овор поправити, позивам се на мој чланак „чеколико школских ситница“, који је штампан у 28 и 24 бр. „Учитеља“ 1884 год, из ког ће се видети да, сам ја то исто још и онда знао и казао и без г. Јакова,

Из свега овога сад нека сами читаоци непристрасно пресуде, да ди сам ја овој критици коректно казао и да ли је коректна, ова цитирана примедба т. Јакова. Т.Ј. нека сами кажу, да ли се из мојих речи може извести овај г. Јаковљев, као што га он сам назва) апсурдни закључак!

ф. [е. јрогић.

учитељ