Учитељ

кад дођу у сукоб са општим, јер но себи се разуме, да је опште добро веће од појединога.

На себичности се оснива и факост. Пакост је, кад хоће човек другоме да учини штету, не увиђајући, да тиме може и себи већма нашкодити, него другоме.

Морално је начело у опште дужност свима људима. — То начело, као правац ва сопствено понашање у појединој личности — зове се савест. —

П

4 Срества за морално васпитање

Нема бољег срества за морално васпитање, него пример васпитача. Васпитач треба да преставља у себи сва морална правила, јер деца најрадије "чине оно, што виде од својих старијих, —_ поглавито од родитеља и учитеља. Морално васитање мора бити тако рекућ' очигледно. За пример деци служе и све оне особе с којима у додир Долазе; за то треба чувати децу од Хр“ ђава друштва као од ватре, а поглавито треба павити на слуге н слушкиње, који су у кући. Поред живих примора могу се још употребити као сроство за морално васпитање приповетке моралног садржаја, тако исто и карактерне историјске слике, јер са примером треба да је спојена и морална настава, како би деца уједно дошла до увиђавности : шта је добро а шта зло. |

У добру се деца онда учвршћују,

ако се у њему веџбају, тј. ако често.

понављају ваљана и честита дела тако, да се на послетку добру са свим навикну; а чему се човек навикне, то му је угодно и лако, јер навика је

34

друга природа човеку. Без навике на добро, не би се воља у многим приликама покорила —- подвртла — увиђавности. Но као што децу треба вавикавати На добро тако их исто треба | јер навика даје једну муку а одвика две. Децу треба навикавати на ред. чистоћу,

опрезно чувати од навике на зло ,

друштвену пристојиост, угодност, попустљивост, услужност, истинитост, стидљивост и послушност. (Ово није

што и услужност). Све што човеку треба у животу, треба да понесе из детињства.

шШ

Дечија повлушност

Као што без паре не могу млети парни млинови, — таво исто и без послушно“ сти дечије немогуће је свако васпитање. Док год дете само није у стању, 2%. увиђа и разликује добро од зла, мора се покоравати своме васпитачу, који треба да је од њега не само Фивично јачи и умом надмоћнији, него и морално надвишенији. Најглавније је за вапитача, да задобије срца дечија. Учини ли то, управо умедно ли их 82добити за себе, деца неће никад допуслити, да је њихов васпитач са њима ма у чему незадовољан. Шта, ко ће боље за-

више, деца, ће се надметати, довољити свога васпитача , па тако се _ рађа и частољубље. — Послушност дечија треба да извире из љубави трема

васпитачу а никако из страга.

Деци не треба непрестано и лично заповедати, нити треба заповести вазда разлагали, али кад се што заповеди, онда треба остати доследан и никако допустити , јер је то онда генерални узрок дечије

да се заповест не испуни,