Учитељ

непослушности. Кад деца већ постану врелија и паметнија и ако им је воља на добро упућена, онда — само онда треба им постепено давати више слободе; онда се могу заповеди и равлагати, увиђавност припомогла, д“ се ради оно што је добро а избегава зло. — Савет жели послушност, али не зафжтева тис-

им како ди њихова сопствена

кључиво. =

ТУ _ Дечија непослушност

Непослушност дечија може биви: 0тична и нетотична. И хотична инехотична дечија непослушност, да се лако познати по целом дечијем понашању поглавито по погледу и цртама на лицу.

Код хотимичне непослушности може бити: нездрав организам тела, охолост или надутост дечија, због какве год уображеве врлине своје и на послетку љутина дечија.

У првом случају — кад је нездрав организам тела —- треба са децом са свим благо поступати; у другом случају кад су деца охола — треба са свим строго поступати, — нарочито их треба згодном приликом мало осрамотити; у у трећем случају — дечија љутина најбоље је срество васпитачево доследност, Но по себи се разуме, да сеп васпитач мора узети у памет, те не бити неумољиви онда, кад нема право. —

Код нехотичне дечије непослушности, најбоље је, да се испита повод, који може бити: уплашљивост, заборавност или дечије незнање. (Све ове поводе треба мудро и паметно одклонити, па ће се онда и сама непослушност дечија одклонити, —

“ Облагорођење дечије

Пре свега, дца се морају сачувати од себичности, како би се у њима развила : љубав, поштовање према ближњима. Себичност се развија, ако се дете навикне: 1-во да му се свакој или ма каввој жељи угађа и 2-го ако дете нема довољно друштва, да ве навикне обзирати и на туђе осећаје, потребе, жеље ит. д. Но, у колико је добро, да се дете дружи, у толико треба пазити, да то друговање буде стално и искрено. Стално и искрено друговање моћи ће само онда бити, ако се дете не дружи са врло много особа, јер такво друговање не оживљава дечију душу, него је баш на против расејава и охлади и штетно утиче на образовање карактера. Само кад је ужи вруг дечијих другова, — само ће се онда моћи у њима оплеменити љубав и поштовање према људима.

Родитељи, васпитачи, браћа, сестре, сродници, другови у школи и игри, које дете ваља пре свега да научи ценити и топло љубити. Разне помоћи, што се укажу детету, без којих не би могло опстати, утемељују у њему осећаје благородно:ти. Многи поводи и прилике, гоне га да буде услувно, а непрестаним, присним заједничким животом, научи се бити милостив, делити туђу радост и жалосг, бити уздржљив и готов на прегоревање, научи се бити правичан, простосрдачан и истинит, те поштује туђе мисли, туђа права, потребе и жеље. И при оваквом дечијем друговању, троба живо пазити да се код деце не увуче каква неваљалштина, као: партајичност, потајно оптуживање, — тако