Учитељ

ГЛАВА 111

Схваћање свезе између духа и тела као заједнички рад или упоредност обостраних појава.

Зависност једне ствари од друге покавује се обично у двојаким појавама, прво кад се узрок појави, онда. наступе и последице од њега, и друго: кад узрок 130стане, онда пи последица његова изостане, на пример, кад докажемо да је горење ватре узрок те дим постаје, или да је кисеоник узрок труљењу и распадању. Од ове две методе, последња, је, — кад нема узрока, нема ни последице — најважнија. Кад се месо остави у безваздушном простору, онда неће иструлити; а то је баш најочитији доказ, да је ваздух или један саставпи део његав узрок труљењу. Необично је много важна она појава, кад у

један пут напрасно отклонимо узрок, онда

тиме одмах, у истом тренутку, прекипемо пи његов уплив те и последице нестане на мах.

Али има случајева, где ми не можемо да изведемо овај опит помоћу отклањања узрока. Ми не можемо никако са земље, па којој станујемо отићи или се њеног уплива са свим ослободити. Исто тако, ми не можемо ни месец са његовога пута скренути или удалити, те да видимо какав уплив он има на нашу земљу. Ми не моможемо ни месечеву привачну снагу у један пут уклонити, те да на тај начин локажемо, да прилив и одлив понајвише постају услед месечеве привлачне снаге.

У таким случајевима ми се морамо латити једног трећег средства, помоћу кога се такве тешкоће савлађују те ми можемо доћи до жељеног доказа. Кад нам није могуће да неку снагу (узрок) са свим уклонимо, него, место тога, можемо само поступно и у неколико да је изменимо, и тако и њену јачину да меримо, — акото можемо, онда ту нам је дата прилика, да видимо да ли ће се и последице (уплив) променити према оној мери у колико је узрок вамењен. И сад кад ми можемо са свим тачно да посматрамо како се упоредо, са

променом јачине самога узрока, у истој јачини мења и последица, онда је ту одмах велика вероватност, која нас може одвести позитивним доказима о зајелничкој вези. Тим путем ми дознајемо, да прилив и одлив зависе како од месеца тако и од сунца; да течно и гасовито стање материје долави од топлотеи т. Д.

У оваким питањима, као што је овоо свези духа п тела, ми не можемо употребити за доказивање ону драгоцену методу, која доказује помоћу уклањања узрока. Ми не можемо овако једно сложено бијће, као што је човек, раздвојити па дух и па тело, ми не можемо одвојити за себе дух, а за себе тело, нити можемо узети из тела дух, те да видимо, да ди ће тело у томе случају прописти. Ми истина можемо тедо уништити али кад то учивимо, онда Видимо да сад нема више ни о духу спомена. И по оваком експорименту ми не можемо ништа одлучно доказати каква веза и 3ависност постоји између духа и тела; јер са уништењем тела, ми у исто време уништимо и духовпу сказаљку, изражај и појав духовних радњи на теду. Овако испитивање духа значило би толико исто, као кад бисмо при испитивању ла ли у неком телу има магнетизма, уклонили и мгнетн / иглу и све друге справе и знаке, помоћу којих може да се дозна, дали магнетизма има или нема.

Исто тако, та се метода — уклањање узрока — не може применити ни при испитивању главногадуховног органа (мозга). Кад се мозак узме, онда је без сумње, тиме уништено и свако духовно изражавања. свака духовна појава; а сем тога тиме је у исто вреке уништен — изузимајући ниже животиње — и телесни живот. За ово питање врло су важча факта пронађена помоћу делимичног узимања мозга те на основу оваким испитивањем стечених Ффаката, ми можемо да закључимо: шта би било онда, кад би се цео мозак извадио. Овим начићом ми се највише приближујемо оној мери. која је најбоља за испитивање и доказивање, а то је екпериментална.