Учитељ

— А које, молим господине; јели црно иди црвено 2

— Црно.

— А! Зато је она овако црнкаста.....

Испод града рекох те се пустише. 0, | те радости ! О, весеља! О, цвећа свакојака! | И ја весео! И ја ш њима! Сви око мене, | да се подаве!... Нигде ништа млого нисам причао. Само сам упућивао на разгледање. У 10/, у школу. Пун сто биљака. Сад редом све важније биљке прешао (тј. изнео, показао и причао ја што знам о њима и причала она што знају). Онда смо их писали, сва имена. Све је ово ишло веома радосно пи пало ми је у очи да су деца веома мало грешила у писању У 12 мирни и задовољни на ручак...

Старије тело него дуг. Преча игра од знања. Из тела ду, из игре знање. Не показгуј и не причај, не предаји, ништа

(у пољу), док се најпре не проиграју и не истрче....

ж : 12 Маја, после по дне. Шетња преко Дорћола, Болници, у Краљеву Шталу, Палилулу и Гробље. Испод Града робијаши косе траву, отаву. О томе. На Дорћолу цигани и циганчићи. Милорад каже: „Арапи.“ Овуд узгред бубе и лептирове. У памију. У њој отпевасмо: „Османлије нек се чисте из земље свете.“ Лончару. Он прича: „Правим.гу од земља из брдо то тор. Умецам гу, па гу направам овако па стоји тако док се не осуши, па гу онда Фрлим у вуруна, те се пече 24 сат.“ Марко каже: „господине, како не говори лепо!“... Мало даље, прођемо поред једне шљиве. Влада и Тирић заосташе, да омлате коју. Истрча човек, на сподби грану, па за њима : „А да чекај, м... ти твоју, мангули једни!“ Дотрчаше као без душе. Испрва ни трага од стида, но чисто одануше душом што побегоше. Тек после их би срамота. А деца их посматрају : нека се чуде, а нека им се смеју, а нека им се чак свете: „А, хоћете ви туђе! Тако вам и треба! Што дирате туђе!“... На путу блато, а по блату пуно лептирова. Потрчаше да их хватају, па на грабац. Млога се сачуваше, а нека,

загацаше посред блата: Тодоровић

докле ципеле дохватају, а Манојловићу

осташе папуче. Њих стид. Деца: „Ако, молим г.; тако им и треба! Што не глелају куд иду“. - „Тако ; хоћете ви у блато !“... Пред једним дућаном катран. Замолих жену да нам допусти да га видимо. Допусти нам. Приђосмо и гледамо та : Ето, то је мед, рекох ја. „Није, молим господине, није, варате ви нас; то је катран!“ Млоги замочише и прст те омирисаше, а неки и лизнуше — да једу меда! После им смрди, а деца; „А, тако; хоћете ви да лижете катран!“... У сокачету испод Болнице стиже нас један кочијаш. Ми се свлонисмо и пропустисмо га напред. Љуба се обеси остраг. да се вози. Ја га покарах и он се екиде. Он се опет попе. Ја се прекрадох, полако, па изви шамаром што год могу, аћутим. Он скочи па се уплаши збуни и поцрвени сав и баш ни речн. Деца: „О тако му и треба! То'је н тражио! Хоће он да се веша о кола као Илија, молим господине! А да га кочијаш удари по глави па да му истера око!“.... Кочијаш: „Баш ти хвала, господине! Тако му и треба! Боље ти да та удариш, но ја.“ Ником више не паде ни на памет да се веша.... Мало даље нађосмо једно маче. Неки хтедоше, да га понесемо и хранимо. Но већина превика: „Грехота; хоће мајка да та тражи. Немамо чим да га хранимо«. Остависмо га. Болница. О њој. Венац бела лука. Сви откидоше по „једнога вола бивела“ — „Закољите га!“ — „Изудите га па удиће!“ — Колико је коме удића > (Бројање.) — Како ће овај „уд“ да да вола> — Хајде да садимо! „Оволико у дубину!“ (Као палац). Сви се начечасмо поред плота као гуске и сваки посади по два, три чешља. Кад пођосмо ја запитах :

Да ли ће истина да нам роди 2 Неће, молим господине.

А зашто 2

Не ваља. Није добар.

Зашто 2

Бацили га.

Што су га бадцили»Р

Иструлео.

Што је иструлео