Учитељ

АНАТЕМА НА УЧЕБНИКЕ

У осмовној школи

Од Жив. Живановића, професора,

Кад сам ја наумио да пишем и написао свој чланак под насловом „Трајалшност дечијега знања, у свеви са нитањем о учебницима у осн. школи 1 ч 11,5 (Читај „Учитеља“ бр. 26 и 27 у Децембру прошле 1886 г.) —- нисам себи ласкао да ћу моћи разуверити и · приврженике наставе без учебника, као што сам се опет ипак надао, да ћу унети који разлог више у дневно и

важно питање о потреби или излишно-

сти учебника у основ. школи. Моје очекивање, да ће који. од главнијих представника наставе без учебника, и после дебата у учитељској скупштини, изаћи са новим разлозима, а појединце супрот мојим разлагањима , моје очекивање није ме преварило. „Учитељ“ бр. 2 од 1887 год., донео је један чланак под насловом: „Против учебника у основној зиколи , одговор Жив, Живановићу, професору“, дакле, правце на моју адресу. Полемичка. пристојност захтева да се зауставим и на том чланку, чији ое писап означио шифром „У18“, коме би можда, место сваког даљег полемизирања, најбоље било просто послати један обавезан програм наставе данашње (а и сваке будуће) основне школе,

Као што се могло и очекивати, писац полази под барјаком „ума“, „живе рочи“ и осталих девиза модерне педатогије, позивајући у помоћ и „Болан Дојчина“ и неког старца из Богатића., Постављајући тврђе своје разлоге на

Авалу и Медведник, одакле преко „немих слова“ изводи свога неког лава, који је, по његовим успоменама, „био неко обично теле с гривом без рогова...“ (доста жалосно)... па онда на једној „Високој планини“, чини једну посету „Северу“, — од куда се најпосле враћа,

·постављеном питању о учебницима, о којима и јесте реч. Ја дакле не знам,

шта је све ово требало господину писцу. Он је могао ствар, иу њеном интересу, и у интересу читаоца, да престави про-

стије, ставивши ту просту алтернативу:; или — или, навевши разлоге за и против.

Из његове приповетке „Болан Дој-

чин“ — видимо да је он ту песму чуо и — заборавио; давле наводи разлог више о заборавности. -— Ефекат при-

поведања, који је на њега учинио старац са Засавице, јесте обичан, какав је на ме учинио и један старац са Дубља. Лако је нас, даншшње колено, а ув то шволоване одушевити да слушамо ове, тако да остатке

кажем, полусвете из јуначких редова оелободилаца Орбије. Али учебници остају ипак на свом месту. А што.се писац вајка, да преко евију описа није могао имати праву слику о изгледу северних предела, о лаву, камили, Авали и Медведнику — то је крива пролазност усменог описивања, немогућност да се речма пластично престави све оно што је у простору и што својим такозваним тоталним тј. целокупним утиском и од