Учитељ

оваког закључка, кад се одобрава да два, писца један другом, у замену, реферишу књиге. Кад се погледа на примљене књиге од Јевр. Илића, које су пуне шупљих Фраза, и недотупавних или некаквих моралних поука, усљед чега је проневерена и цељ, која се намењује предавању религије у школама; кад са погледа на Граматичице Фив. П, Симића, које су саме по себи ништа, нати пак требају за [и П разред учебници, кад се погледа на Буквар Чутурилов који је врло гломазан и неспретан, поред осталих још мана, које ће критика у своје време открити; и напослетку кад се погледа на овај Земљоцис Карића, који је испуњен толиким непотребним, по целој __ књизи раштрканим материјалом, а непотпуњен потребнијим и важнијим материјалом — мора се доћи до оваког закључка кад референт Граматичица') не сме да каже свом колеги да је он био референт, да, је дао мишљење да су књижице добре и да их треба шримити за учебнике. Мени је веома жао што немам „Просв. Гласн“ од пр. год. да видим које био референт за овај ФЗемљопис и како је о њему реферисао, те је могао бити примљен овакав за школски учебник.

Стварна и непристрасна критика, са Фактима која ни један писац није ни покушавао да обори, а камо ли оборио, доказала је да. ове књиге, које прима Просв. Савет нису добре за учебнике. Но то није ништа! Кад се критичари бакћу доказујући праву вредност ових књига, онда писци комотно примају у име хонорара, стотине дуката а ретеренти за реферате стотине динара.

Шта је поједине ресеренте руководило да предлажу примање ових књига за учебнике — не знам; али за Просв,. Савет морам казати, да је он решавао о њима с мало размишљања о евентуалним последицама употребе оваких књига, Истина, „свака, је убојита у рукама Мандушића Вука,“ али

"), Види «Просв. Гласник» П, Ш, УП и УШ св. од прош. год.

108

треба помислити шта значи дозволити невештом и неспремном учитељу употребу овањих књига. Да ли они знају да ће таки учитељи с правом давати оваке књиге ученицима да из њих уче напамет, изговара јући се; „па то је наредно и одобрио Просветни Савет, који је за цело од мене способнији, и који је нашао да су ове књиге добре.“ Учење оваких књига на памет, ја сматрам као муке идентичне Танталовим а о последицима за умни развитак и да не говорим. Дати слабим учитељима, добре књиге, то се зар и може и дозводити, али дати им књиге са оваким И оволиким погрешкама, које ће они усвојити готово без икакве критике, то се не може одобрити.

0 школским књигама хоћу да кажем још и ово: кад се овим књигама које се штампају по одобрењу Просв. Савета, додаду и оне које штампају за ту цељ појединци икњижаре, онда изгледа да је наша школска књижевност у свом највећем јеку; изгледа да ти се скоро сваки предао књи-

жевности; све ти то сачињава, измишљава, поучава, пабирчи; ту ти пера шерипе,

штампарске машине тутње, — штампа се, пакује се, разноси се, продаје се, диже се, а ларма по новинама; — мислио би неко бог зна каква се грдна маса знања тим шири, овамо кад се погледа...... а оно готово..... тресу се планинв, јеже се мора — родио се мит.

На послетку неколико речи о хонорарима, који се дају референтима од Просв. Савета.

Из „Просв. Гласн.“ види се, да Просв. Савет даје референтима хонорара обично од 50—100. и по неки цут и преко 100 дин. Мени се чини да је Просв. Савет у овом доста галантан т. ј. да су ови хонорари велики. Ево зашто тако мислим. Оваког наставника и човека од науке дужност је да прати развитак књижевности у опште, а своје струке нарочито и усљед тога без сумње сваки чита дела своје струке без ичијег позива, а што ће после написати 2—38—4 табака (а он ће то као стручњак учинити лако и брзо) много је да наплати