Учитељ

__10

(у вароши) или чобанин, од 15—20 калфа или за плуг, од 20—22 војник. Не остаје нам дакле ни један дан за експериментисање. ФЊивот школски сведен је дакле на, одређене границе, са одређеним временом и програмом који није био штедљив са, захтевима на које мора учитељ да одговори. Ту идеалисање не помаже, ту нас жеље не спасавају. Ми Бемо, дакле, бити благодарни свакоме честитом и савесном учитељу, који има ма ч један разред више, ако он сваку лекцију буде са ученицима лепо прешо, претресо, утврдио, пре но што узме књигу у руке, — да каже где се то ч у књизи налази, што је с њима говорио. Више захтевати било би нечовечно, дрско. Помислите, пре, но што друго будете захтевали.

Следећи току мисли „против учебника,“ чисто човек мора да се забрине и за наубу у опште. Па писменост. Ако је био негде некад некакав сметењав, који није знао „од куд ђубре на тавањачи греди“ — то, по г, писцу, следује одмат закључав да је и остали свет који у књиге чита. „преучио“. Знате, то би било од прилике онако, као што је неко манисао лекарству, па прича, како је за неку болест било „преписано“ столару и обућару једно исто, па један умро, други оздравио, а лекар, ко бајаги додао у примедби, како 60лесник мора бити — обућар! Кад је г. писац данас дошао до оваквих закључака о књигама, — по ком праву онда, замера даровитоме Митридату, који далеко тре Христа није био „мислилац — изумевалац.“ Штета што Митридат није изумео бар перпетум мобиле или телефон ! Па и Доситеј, кога писац спо-

миње зар чије читањем ушао у своју стазу % Кад је писцу импонирало онако „ђубре на тавањачи греди,“ то, он заборавља да напомене како томе истом „разборитом сељаку“ још зише импонира: тунел, мост од гвожђа и др. колосалне грађевине, које су склопили они људи, што све од књиге траже“. Ипак, није писац, баш толико ни против књига. Ето он вели противно мени да је боље имати „само једну књижицу од артије сашивену“ — него „“—_8 учебника.“ Дакле закључањ унатраг: у једну сашивену књижицу ваља деца да трпају све оно, што лепо и засебно стоји у 7—8 учебника! Је ли г. писад мислио да ми нећемо читати и између редова и по два пут! — Писац је, даље, мнења, да „неписмени људи у опште много боље и више памте од света што чују“. давле није потребно бити нисмен. Знао сам ја и то, као што је сваком познато да не морају бити без памети ни они, који нису писмени, нити увек паметни они, који су писмени. Још један Фараон веле да је био тога мњења о изумењу вештине писања. Али и Фараон и писац заборавили су (ва што је овај други кривљи!) да се знање као кашитал човечанства може само гомилати путем писмености, путем књига; да знање људско гигантским корацима у геометријској постепености — расте само због књига. Јер кад „живу књигу“ мету под земљу, остаје она (по њему) „мртва“ да живи вековима, да се потенцира да се мложи. Од куд би знали и ја и мој писац за драгоцена блага мудрости, бев овога сокровишта. А, он, деци као да не да да завире у њега. Нема научне критике, без књиге! Противнику учебника прохтело се да