Учитељ

138

моралног васпитања. Истина је да се у тим предметима износи истина, али није истина, и то, да се тим путем уноси истина у децу. Васпитање се оличава, у раду, и васпитаности има само онде, где се истина приводи у дело. Ове што васпитачи могу учинити популаришући своја предавања из појединих наставних предмета и изводећи их на часовима по извесном згодном методу — све то тежи томе, да се истина (било из природе или из друштва) што јасније престави, да се што боље разуме и да је ученици што лакше упамте. Друга страна тих предавања, васпитна страна, врло је слаба и не да се уочити. Нека је наше предавање, рецимо из језика, ма како вешто разрађено, у њему је васпитна тенденција тако слаба, тако сићушна, да је и ми предавачи једва можемо угледати. Џа откуда онда да та сићушност упливише морално на децу, која из целога натега предавања, не виде нити што васпитно нити што неваспитно '

Од свију предмета историја је једини, који је у стању да јаче упливише на моралну страну ученика. Ова могућност долази отуда, што су историјски догађаји живи и што кров њих јасно избија тенденција. То исто важи и за остале приче из друштва и природе. Што год је предмет јаснији и што год јаче утиске оставља у детињој души, тим је он згоднији за васпитање. Да дете чини ово или оно, ваља да има увек у свести јаких престава, које ће му бити мерило у распознавању добра и зла.

Према свему овоме ми мало ценимо утицај предмета (наставиих) на васшитну страну. Учитељ и сама деца

много су згоднији материјал. Један једини ђак има много више уплива у школи но еви наставни предмети. Овог уплива има још много више учитељ, јер се на њега угледају сва деца.

Довде смо говорили само о томе: колико уплива на васпитање имају наставни предмети, а сад је на реду да, се обазрамо на остали васпитни материјал. Шта утиче на васпитаника%“ — Ове оно са чим он дође у додир. Према томе васпитни материјал није одређен, нити га је могуће одредити, пошто је немогуће прозрети у све оне прилике у којима ће васпитаник бити. Међу васпитним материјалом постоји разлика, која се огледа у томе, да ли он слабије или јаче упливише на васпитање. Главни извор васпитног материјала јесу природа и друштво. Та два елемента полажу основ свима особинама васпитаника. Ове особине могу се ојачавати и подгревати свачим оним, што је у стању да изавове успомену онога, што је у прошлости положило основ тим особинама. Ту долаве разне преставе које су везане са пређашњим, а које се могу изазвати, говором, читањем итд.

Услед овога ми захтевамо да у васпитању прво место заузме друштво и природа, јер су у те две сфере све врлине и све мане овога света,

Како ћемо прибавити нашем васпитанику потребне врлине % — Само тако, ако га доводимо у додир с друштвом и природом. Врлине се не морају црпети из неког прошлог (старог грчког и старог римског) друштва, пошто данашње друштво има у себи све врлине, само што су оне разбацане, те их човек не може видети усредсређене све у једној