Учитељ

умне природе, па онда на основу тога.

знати и рећи: ово је дете овако, а то је тако. Треба много времена провести и особито пазити и изучавати личност човекову, непрестано ићи за њим корак у корак, па тек-онда донети свој суд и оцену и рећи овај је у умном односу такав и такав. И то смо рецимо пазили и пратили једног ђака, и са тим смо постигли тек нешто, јер свој суд можемо донети само о томе једном, а остали су ђаци остали за нас загонетка коју да бих одгоненули и одредили меру способности свакога од њих, треба нам за то још више времена, и много веће "пажње но што зато обично чине многи учитељи по нашим школама о својим сопственим ђацима. И тако дакле, овај преко кодена и од рамена изречени суд та два учитеља и то још о туђим ђацима, не само што ништа не значи, но на против баш на њих саме баца тамну сенку и доводи нас у сумњу тако да се морамо запитати: како они сами

:

односно идиотства, стоје кад се са таком

речи могоше послужити према оној невиној дечици,

И ови, као и сви њима подобни учитељи као људи којима се што примећује и не одобрава нешто у њихном раду, сматраће себе за нападнуте па ће се по обичају сваког нападнутог 40века и бранити против свог нападача и питати га: Како то Зар се не може о неком ђаку судити по његовим одговорима ' по његовој мини за време од-

говора • по начину исказивања ит. А.

Па који никад и ни шта незна доб сви

други знаду, зар то онда није идиот

— Ни по чему се томе не може судити и извести закључак о идпотству! — Ја велим. Друга је ствар ђаков одговор, а

друга је његова способност или неспособност. Добар или рђав одговор зависи од многог које чега, рецимо од тога, како је задатак спремљен, на коме је · ђак ступњу развића по својим годинама и темпераменту, а најглавније је, како му је тај задатак од стране учитељево објашњен ит. д. Па сад не узимати ништа то на ум, но судити о ђаку по једном само његовом одговору, то би исто значило, што и судити о некој биљци, која је израсла на доброј и гнојеној земљи па је остала штура и неродна, само за то, или што није у своје време довољно светлоће, влаге или другог чега имала и тако даље. И тако дакле после свега тога, не може се способност и неспособност верно, тачно и непогрешно карактерисати оним знацима и подраздељењима; и онај учитељ, који у тврдо држи да је се потпуно упознао са душевним стањем свога ђака, и да су оцене његове непогрешне, тај учитељ само обмањује себе, па и друге поред себе. — Но хајд да рекнемо и то, да је он заиста успео и правилно је оценио способност и неспособност својих ђака из повише предмета; па

" може ли се онда из тих оцена извести

општа оцена и за све остале предмете Не може! Овде не говоримо о деци ђенијалној с једне стране, ни о идиотима с друге стране, но о обичној деци, која се међу собом мало разликују, и по својој живости и учењу, а имају различне оцене о својим способностима. Па, запитајмо се сад: на каквим основима, постоје те оцене, кад се таква два друга оцене један одлично, а други слабо; један као способан, а други неспособан Зар то није само на том учињено, што један са малим трудом лако учи рецимо