Учитељ

историју, док други са већим трудом тај предмет не може да савлада '" Људи нису сви једнаки не гледајући на општу сличност по форми телесној, јер у једног су рецимо руке дуже, очи испупчастије, глава округлија и т.д. него у другог; а у душевним се способностима, тим више разликују ; један се с вољом

може дуже времена бавити са најтежим

предметима, и сахатима преседити на једном месту; док се на против друти не може никако да скраси на једном месту, непрестано се врти и пита; шта, је ово или оно, какво је ово и одашта је направљено % — док опет трећи не воле то ни једно, но где год сам у крају седи и црта или што друго ради и т. д. Дакле сваки има евоје природно расположење према овоме или ономе раду и занимању; па можеди се и сме ли се рећи сад, да је овај или онај бољи од овога џли онога; да је способнији или неспособнији; да се важнијим или неважнијим предметом бави кад добро знамо, да су свако занимање и рад подједнако достојни, и да сваки онај, који се ма чиме занима и бави, па ма ту и не било одмах успеха, способан је и одличан. А подводити при одређивању способности све под једну меру, и тражити од свакога једнако знање у једном и истом наставном предмету, — значило би ни више ни мање но желети да у свету живе само једини граматичари или историци и т. д. Кад би се те оцене о способностима или неспособностима ђачким чиниле само ради задовољења, радозналости школске управе, и школских посетиоца, и кад оне не би имале никаквих других последица, — о њима не би вредно било озбиљно ни говорити; јер добро

147 _

знамо, да су учитељи најружније миш-

'"љење имали о многим најславнијим љу-

дима, као о бившим својим ђацима, што им ништа није сметало да они славни постану и тиме да своје учитеље у лаж утерају. Много би се примера могло о том навести, како су наприлику Гогољ, Дељвиљ и други непрестано за време свога ђаковања седели у „магарећој клупи“, како су клечали на курузним врнима, како су их њихни учитељи крштавали именима будала, идиота ит,д. — Но у самој ствари зло је у томе, што већином на тим оценама постоји цела настава у школи; јер 'ђаци и ако нису по скамијама и списку, ајоно су у глави учитељевој вазда подељени на групе те по тим групама са једнима се више бави и ради, док други под именом неспособних или као што их зову идиоти, седе беспослени ако не обраћају на себе пажњу учитељебу, управо тако рећи сами себи остављени у свом умном развићу. Разуме се да је такав начин наставе учитељима угодан и повољан, јер је лакше радити са децом која брзо схваћају; него са оном која, спорије поимају те им треба и више објашњавати; па таква радња у резултату има обично то, да половина разреда учи као што треба, док је друга половина забачена и занемарена и проводи време у нераду, и све више и више изостаје од својих другова, те тако најпосле излазе из школе недозрели и неразвити. А кад би се учитељи више бавили са овима неспособнима, а мање са онима способнима, брзо би се уверили да ти њихни идпоти ни на близу не припадају реду пропалих; и да ће од њих моћи честитих и ваљаних рад-

ника за друштво бити. Дакле мнење је 195