Учитељ

ћу, но тражи да учитељ сам тај посао врши, тј. да он сам прегледа ученике и види јесу ли чисти.

Петар Димић. Напомиње наредбу која, о томе постоји и по којој су деца сваке суботе прегледана. Он то ради и сада и вели да то доноси добар успех.

Благоје Недић. Вели, да нечистоћа код деце зависи од родитеља; ако су родитељи уредни и чисти, и деца ће таква бити. Не слаже се с тим, да се деца враћају кући да се тамо очисте и умију, јер би, вели, на тај начин настава доста изгубила. Нај-

теже ће бити одржавати чистоћу код деце.

сиротних родитеља.

Јоксим Марковић. Мисли да је дебата отишла на погрешан пут. Питање је врло важно; жели да се свестрано расправи и да буде школи од користи. Он мисли да је потребно питање детаљисати. Тако на прво место, ваљало би да дође питање: за што је овакво васпитање» — Тек, кад се на то питање одговори, ваљало би изнети оне две чињенице, које помажу да васпитање буде овако или онако. Те две чињенице јесу школа и кућа. Џретходно би требало видети, шта треба да чини кућа, а шта школа. Председник је нарочито споменуо чистоћу с тога, да би се прелмет детаљисао и да би се могло о нечем боље говорити. Он зна да сваки у школи има некога реда, и да би према, томе могао сваки да каже пешто што би ишло у прилог решењу овог питања. Своди говор на то: да се дебата дегаљише, па да се говори само о предмету који је на дневном реду, и моли, да му се и доцније реч доЗвОдИ. Н. Мусулин. Вели, да се нас пе тиче кућа но школа. Што се тиче сиротне деце, он мисли, да и ако је дете сиротно, ипак може бити чисто. Признаје да има много узрока, који прече да деца буду онако васпитана, као што сви желимо, али који се не могу савладати.

Председник. Поново вели да су наша.

деца неваспитана и наводи стварне доказе за то. Наводи неуредност, нечистоћу, исовку, ружно понашање, бој, лаж, задо-

818.

цњавање ит.д. и то како код сиромашне тако и код богаташке деце. У овоме он је стекао доказа својим посећивањем школа. Неће за ово никога да оптужује, али износи Факт да су деца неваспитана, и да томе треба тражити лека. Било би, вели, сад корисно да сваки овде каже, за што су ученици такви, те. за што су неуредни, за што лажу, псују, за што су чеисерени, нечисти, и сурови. Пошто бн нашли узрока тим појавама, тад би могли прећа на други део нашега задатка, т.ј. да кажемо, шта,

треба школа да чини, те да ученици буду.

чисти, уљудни, питоми, да говоре истину, да се узајамно воле и поштују, да не говоре ружне речи итд.

Милош Војковић. Слаже се са председником у свему. Прави разлику у погледу васпитања између сеоске и варошке деце. Вели да су сеоска деца питомија од варошке. Као узрок рђавом варошком васпитању наводи и то: што нам са стране долазе неваспитана деца, која дружећи се са нашом децом кваре и њих. Наводи за пример и једну школу, у којој су деца безобразна, а томе је поглавито крив дотични, учитељ односно учитељица. Његово је мишљење да је учитељ дужан пазити на чистоћу. и кад наиђе на које нечисто дете, да га опомене; а по други пут да позове родитеље и да им представи ствар. Односно боја међу децом по улицама, доказује, да то више раде ђаци из гимназије, но из основне школе, а томе је узрок тај, што професори само предају, а ни мало не обраћају пажње на васпитну страну својих ученика.

Драгољуб Ђурђевић. Олаже се у погледу васпитања варошке и сеоске деце са оним што је рекао М. Војковић. Наводи повише примера, како су сеоска деца осетљивија, питомија, послушнија и уреднија од варошке деце. Један ђак, веди, учио је у селу, тде је он био, ШЕ-ћи разред. Једног дана, кад је био вашар, украде он динар од оца. Ово у почетку није осетио, али кад је прошао вашар, сети се школе и учитеља, па се сети и своје погрешке. Погрешка, га је толико гризла, да се био