Учитељ

само своју ноћну песму, и Бог зна мисле од чуда, како то оне лепо певају ! Целога дана чучале су оне у опалим зидинама или у шупљим дрвима, а неке у рупама по стенама. А сад у сутон, кад почиње владавина бледога месеца, почиње совуљагама — дан. Ето се јавља мали Љук (бугапшт ајпсо) и виче својим гласом, за кога су сујеверни мислили да је то самртни позив..... Јавља се даље ситна буљина (Хосбаа зсорз), за тим копренаста буљина (5блх алитеа) и са ушним перјаницама украшена ушата буљина (Биро ргасћуоћв).

И све совуљаге имају, као и ноћне ласте, врло мекано перје. Боја перја код већине је сива или сура, а местимице жућкаста или беличаста. О тога их и на дану лако човек превиди. Тако исто и кад мирно стоје у каквој пукотини у стени, у дупљи у дрвету или су се приљубили уз какву грану, не може их човек лако да смотри. У неких , као у чешће находеће се котренасте буљине, има по перју лепих шара, које се виде, кад се мало боље загледа.

Перје у ње је озго отворено пепељаво,

оздо жућкасто и са многобројним тамним пегама. Крила су у совуљага за0овругљена. Спољна ивица на перима вијалама није чврсто затворена (збијена), као у других тица, него је тестерасто разрезана. Између појединих перних влакана пролази ваздух; с тога, кад совуљаге вију крилима (лете) не чује се ни најмањи шум, но дете потпуно нечујно. Тако изненаде оне свој плен, пре но што је овај и чуо њихово приближење. Ситније врсте совуљага, штеди шумар, као врло корисне животиње, јер оне једу лептпрг, бубе и многе

шумске мишеве. За земљоделца и шу-

мара најважнији јео шумски ћук (561Х

ајасо), јер он потамани ванредно много буба, уз то и кртица и мишева, Котренаста буљина (8Елх Натреа) највише лови шиљате мишеве. Чудновато је да се ова буљина често усели у голубарнике и своје младе међу голубовима однегује, и тада нити голубовима ни њиховим младим не чини ни најмање што на жло. На против, она је таквим голубарницима од користи, јер све пацове у околини сатре, који иначе младе голубове радо нападају и једу. Повеће совуљате хоће да ухвате по коју сироту тичицу, која је спавала где у џбуну или на грани, а најгрђа и најјача од наших домаћих совуљага букама (Виђо тахниџв), као права грабљизица напада шумске кокота, зечеве, па чак и младе срниће и рашчерупа их. На срећу она је врдо ретка и налази се по најдивљијим и неприступачним јаругама по планинама. Тамо се она, са својом дружином креће у лов у време парења, и то ноћу, дерући се страшно уз то. Па кад човек, који се тамо где деси, види ту — две стопе ведику животињу са њеним големим очима како лови, чује дреку других ситнијих совељажица, то га можда језа подухвата, ма да његовој личности не прети даље никаква опасност.

И ако је букача овако штетна, штеди је ловац, као неку драгоценост. Гњездо је њено скривено на тешко приступачна стеновита места и саграђено је из много једно на друго сложених гранчица. Тамо снесе букача 2 до 3 рапава јајета, округла, а боје чисто беле; тамо изведе она своје тиће, обично по двоје. С почетка личе они на белу клупчад