Учитељ

277

вала је то, да данашње основне школе не одговарају потребама нашега народа, да му не пружају онолико колико могу и требају. И ту ће учитељи моћи и знати да кажу шта и како треба променити. Они живе у народу, они га познају боље но ико; они познају његове добре и рђаве стране; они ће знати да кажу шта треба чувати и неговати у народу као добро, а шта треба, сатирати као зло — они ће знати да кажу шта је народу потребно и шта може и треба основна школа да му помогне

Ми велимо де све то учитељи могу да кажу како треба и шта треба. Они то и треба да учине, то им је дужност да учине, ако не желе да и даље пате, ако не желе да школа вечито буде оваква каква је. Невоље и беде, од којих пати и школа и учитељ, неће се отклонити саме, ако се на првом месту учитељи не заузму и помогну себи и школи. Ако на идућој скупштини буде свестрано и добро претресено уређење школа; ако све то буде поткрепљено јаким озбиљним разлозима; ако то буде израз не неколицине учитеља него израз великог броја учитеља — онда се тек можемо надати каквоме бољитку. Од нас самих, дакле, злвиси бољитак нашег положаја и школа наших, за то не жалите труда да на скушштину дорете у что већем броју!

Истина ми не можемо одмах сами и остварити, све што будемо на скупштини решили , јер нисмо законодавна скупштина, која пише законе. Али, ако немамо силе и власти да одмах приведемо у дело све, што будемо решили, ми можемо радом својим утицати на то, да се што пре остваре жеље наше. Ако

нас на скупштини буде велики број; ако питање о уређењу школа расправимо зрело, онда неће глас наш остати „глас вапијућег у пустињи,“ Рад овбиљан и користан мораће скренути на се пажњу, нарочито ако је то израз огромног броја учитеља. Досадање три учитељске скупштине увек су скретале на се пажњу; прошлој скупштини и сам г. министар просв. поклонио је више пажње, долазио је лично да чује глас учитеља и резолуције скупштинске примио је к знању. Од садањег т, министра просвете надамо се и нечем вишем. Али, да глас наш чује и министар и законодавно тело, да нас чују, да нам приме и остваре оно што желимо, треба рад наш да је такав да заслужује свачије пажње. Промислимо дакле зрело о оваквом једном питању и дођимо на идућу скупштину, да братски и договорно расправимо питање о уређењу наше основне школе!

Не буде ли тако, не буде ли нас доста на идућој учитељској скупштини. и не будемо ли спремни да шатање о уређењу основ. школе расправимо како треба, онда нећемо имати места да се додније вајкамо и жалимо како нам не ваљају школе, како смо претоварени послом, како нас евак тиранише, како се сатиремо у раду и како нас нико не верма. Све то нећемо смети ни рећи, ако се будемо показали немарни према оваком питању, које се наше коже тиче. Рекосмо и опет понављамо, да од нас самих зависи бољитак и наш и школа наших. Дођимо далле на идућу учитељсву скушштину да договорно потражимо лека ономе злу, од кога данас пати и школа и учитељ, а које чини та и народ данас слабе вајде од шкоке има.

1