Учитељ

_ 307

она их зову обично: тата, мама итд. а не | правим именом. Сем тога од тога је мало | користи; а међу тим ако се дете пе навикне првих дана на ред, онда иде тешко после. Даље, он не мисли да прва настава, буде игра, него напротив, треба да је 08биљна. У авдији и на улици може бити шале и игре, а у школи не. Наводи за пример некога професора који у почетку није тако радио, па после није могао завести ред никако, и морао је бити премештен. и -

Мијаило Николић слаже се с референ"том и Никетићем, али, вели, не би бегао ни од упутетва. Даље вели како деца нису сва подједнакога талента, па не могу схватити и напредовати подједнако, нити би у томе вежбању подједнако напредовала. да то би он био за то, да учитељ може делити децу, па да сврши с оном децом, која могу, а да не мора са свима и даму се за то че замери.

Сава Атанацковић се слаже с референтом само тако, ако се буквар изостави за, први течај. Даље он предлаже да се из“ беру одбори, који ће израдити пројекте за програм, па да се после тражи од министра просвете одобрење да се за неколико дана учитељи овд. скупе и у краћем року сврше све.

Гершићка вели да се с неким говорницима слаже, а с неким не. Она се слаже стим да се говори о оделу и о васпитању. Алп о пшеници и о усевима, мисли да би требало изоставити, јер се то не може свуда наћи п морало би се ићи по 2 сата па тражити. И она није за то да се цео први течај прведе у разговору, јер то не __може бити где су више разреда,

Лаза Ј. Обрадовић. У данашње доба, вели, чује се на све стране глас да се настава поступно изводи и да је у свези са животом. С тога гледишта почело сеу школи радити рационално и с тога гледишта постала су дечија забавишта. Иде се, дакле, на то, да се дете обогати за науку, и кад би бидо могуће, он би био за то, да ова припрема буде целе године,

али кад то није могуће, он је за председников предлог. Што се тите програма

"он мисли да је ово једнострано, јер дете

доноси појмове не само о овоме, него ин о многом које чему другом. Он је мишље. ња да у програму треба свестрано да се обухвати све па из свију грана да буде по нешто. Да би се то учинило, предлаже да се одреди комисија која ће то детаљисати или да то учини ова иста комисија.

М. Бојковић прича како је радио са 2,

ПИ разреда па је увек тежио да сазна,

шта деца могу схватити. И ако није педагогију учио, он је увидео шта деца могу ехватити, па налази да је нужно вежбање у говору. Даље казује како је припрему

_ вршио и говорио прво о разлици између

швеоле и куће, о доласку у шкоду, 0 чистоћи и другоме како је у упуству Вукићевићевом. Радио је вели за 6 недеља па је после прешао на буквар и видео је да после лакше иде. Он се слаже с тим, да у 1. разреду треба да буде вежбања у говору, али мисли да је много ако то буде

"целог првог течаја, јер се може за то време

и буквар џрећи.

Коста Петровић је противан мењању овога вежбања у говору; али кад се оће да мења, противан је и овоме и ономе, што“ референат предлаже. Главно је да се по стигне вежбање и он тражи да се за то узимају интересантне ствари и приче, не гдедећи на то морадисање. Мишљења је да се при овоме не гледа на моралисање, него више на вежбање само, а за то су најзгодније приче из свакилашњег дечијег живота и рада.

Председник одговара К. Петровићу, да свака прича или диже или убија морал. Ко зна психологију, он ће знати, да све мора утицати на човека и да нема неутралне приче. Према томе мерамо се 06зирати на то, како ће утицати шта на децу, а не може се само узимати оно што децу занима без икаквог обзира на то, како ће утицати то на моралну страну њихову.

Катарина Петровићка се не слаже с Костом што он вели да се узимају које какве