Учитељ

491

кве; чујемо ли какву анегдоту, ми се сва- |

кад и нехотице сећамо неке сличне анердоте. У главноме, наш се умни рад и састоји у томе, што ми неки стари Факат под новим околностима употребљујемо, чи_нећи то помоћу распознавања сличности или једнакости; ми смо засејали једно поље и видимо како оно напредује, расте, па тај процес понављамо и код другог поља. А све ово јесте огромна штедња рада, који бисмо морали употребити за скупљање искуства; јер овим се начином број духовних творевина, које су за наше васпитање потребне, постепено своди на мањи број, а то значи: што год више предмета упознамо, у толико ћемо мање непознатог наћи у осталим предметима, које нисмо упознали. У сваком новом предмету, појави или ситуацији, наћи ћемо увек неких особина или елемената, које смо упознади на каквом ранијем предмету, појави или ентуацији, те сад нам није потребно да ове познате елементе понова учимо, него нам остаје да упознамо само оно, што је ново на том предмету, што пре нисмо упознали. Кад имамо што год ново да учимо, на пример, какав нов музички комад или једно геометриско правило, онда ми то доводимо у свезу, у колико то једно с друтим у свези стоји, с нашим раније стеченим знањем из ових предмета, па из тих ранијих комбинација просто издвојимо подесне и спојимо с новим. Метода оваког учења, навезивањем новога за старо и познато, почиње рано, и после постепено све се више шири.

ПГ. Сад бих могао прећи да овде исказане назоре о саставу и раду мозга применим за објашњење Физичког процеса, на коме се оснива наша моћ распознавања сличности, али, боље ће бити, да најпре

разгледамо још и ону трећу интелектуалну Функцију, а то је памљење, јер објашње• њем памћења олакшаће нам се разумевање свега осталога. Млађи Окадигер прича како су нарочито две ствари јако занимале спекулативну радозналост његова, ода, чувеног Јулија Цезара Скалигера, а то су: Узрок памћења и узрок тежине. Што се тиче последњега — суштина тежине — ми већ знамо, да је ово питање још Њутон решпо, и ми то сматрамо као решену ствар, на. којој је Њутон лепо показао значај коначпог решења при научним испитивањима, тј. да вопачну одлуку при научном испитивању можемо тек онда донети о неком питању, пошто природну везу између поједанога уопштимо до крајњих граница, пошто правилност тога тачно изнађемо и његове последице сазнамо. Да је материја тешка, да има тежину — да је особина коју ми називамо лењост или отпор у св ком растојању спојена «с особином привлачности, то ми сматрамо као Факат, и ако не видимо да је могуће да то један корак још даље уопштамо онда више не питамо. Исто је тако и с предметом, 0 коме је овде реч. Има две врло раздичне природне појаве; једну пазивамо свест или ду: а другу материја пили материјални склоп; оне су тесно међу собом спојене. Ми морамо суштину сваке ове појаве подесним начином испитати, да бисмо тако могли сазнати најошштије законе њихове свезе, и онда то испитивање морамо терати док не објаснимо појединачна Ффакта, која се на ово односе. Кад ово учинимо, севршили смо што нам је за сад требало, и даље не питамо, као ни код закона тежине; благодарни смо што смо до толиког објашњења дошли, и није нам нужно да тражимо последње узроке.

(ПРОДУЖИЋЕ СЕ),

АЕ А ЕУ

и