Учитељ

већ по самом особитом склопу својствена, Кад је мозак један огроман мрежаст сплет од свеза које су направљене од безбројно много нервних кончића који се на безбројно места укрштају („комуникација“) између чула и покрета (истанских и замишљених) између чула и чула, између покрета и пдкрета, онда, да би се надражај или узбуђење извесне групе могао пренети и на другу групу, која с оном треба да иде, нужно је да се на неки рачун појачају оне специјалце спојне тачке на, самој међи ове две групе, где оне у најтешњој вези међу собом стоје, те тако да надражај пређе баш на ову групу, а не на коју другу (јер с првом стоје у свези безброј других), т. ј. да оде оним вдакном нервиним, које спаја оне две групе, Памћењем се то и врши. Кад човек запамти извесну представу с другом, извесну представу с извесним покретом или млого представа с више покрета онда значи да је тим учињена извесна промена у оним ћелијама, из којих излазе влакна нервна која те представе везују, те с тога после, кад се опоменемо једне представе, значи да, су узбуђени (надражени) нерви носиоци њени, и онда обично сегимо се и друге представе или се сетимо па можда и извршимо неки покрет који стоји у свези с првом представом. А то значи надражај је отишао од оне прве представе баш оним влакном које њу с другом пли неким покретом спаја.

Нашим схваћењем рефлексних радњи објашњује се шта ја овде мислим. Један надражај преноси се у неком нерву, који је надражен, до извесног центра т-ј. до извесне групе ћелија, и тамо на покрет долази и одговор, као што бива кад се додирне рука човеку који спава. Међу тим, више духовне везе по својој суштини исте су таке, и ако су млого сложеније. Овај врло опширан сплет од нервених кончића који служе као сабраћајне линије и спроводници утисака и представа у мозгу, а

и као спојне везе између појединих група представа с другим представама и покретима, спречује испочетка , док су, тако рећи, ови путеви неутрвени, да се може брзо. надражај спровести и излити баш оним кападом, којим треба, те с тога нарочито у почетку, постају млоги судари н замршаји, док се самим околностима, т-ј. понављањем не утру путеви куда треба да, се излије поједина нервна струја , која, надражајем било спољним или унутрашњим постане, и док се рашћењем ти путови и свезе још више не појачају.

Правило ово потврђује сен утицајем појединих болесних места у мозгу, која учине те се памћење са свим поруши, а често с тиме у једно нестане и извесних окретности или покрета и успомена, док, међу тим остале способности човекове оетану као што су и пре биле. Ми позна јемо данас врло интересантних случајева, Рде су порушене друга и трећа мождана вијуга у мозгу, и где је услед тога изгубљен говор; а остале умне способности остаде су у опште неослабљене. ·

Даље и само скупљање знања има, своју границу, преко које се не може прелазити даље, и та граница може бити већа или мања , према томе, да ли има више или мање нервне супстанце, а то је другим речима: количина знања зависи и од величине мозга. Ми смо наклоњени да мислимо да нема никакве границе у скупљању знања, сем наше издечљиве слабости. Међу, тим и поглед свега тога, опет има, врло јасно обележених граница, У извесним стварима ми смо сви блесани: неки од нас пема механичке окретности, други нема ни мало способности или разбора у музици, трећи у језицима, четврти у наукама ит.д. И у свакој овој области дотичном је незна лици памћење као каква трула танка веза, и у свакој тој појединој области мора постајати недостатак мождане супстанце за дотичну класу веза.

(ПРОДУЖИЋЕ СЕ).