Учитељ

_ 4

тДЗ ПТЕОЛОВОГ ЖАЛВОТА.

И школа има свој живот — и школа има свој да, којим дише. „Учитељ је душа. школина,“ вели се — онда су деца њена плућа.

Све оне ситне појединости, које се у школи дешавају — све, што бива у школи то чини њев живот, њен даг. Оваки поступак учитељев, сваки учин ђачки, јесте један део тог живота — један куцањ срда школиног.

Сви они скупа чине живот школин.

Сваки је живот бескопачно многостручан и разнолик, га и шкољин је. Нити јен ко од смртних у стању, да свати све те комбинације у појединостима.

Живот се учи само животом. Њега није ни могуће изучити из књига, а ни из предавања професорских. Тако је са сваким животом, па тако је и са школиним. да, то се нико и не подвата, да предаје о самом оивоту школином. Педагогика и методика спремају само, да се школин живот 7 опште свати, и да се уме свесно посматрати. Могло би се рећи: Оне снабдевају своје ученике са педагошким чулима за осећање школиног живота. Оне дају пут само за опште оријентовање у заплетеном школском раду -— дају само опште законе, принципе васпитне и наставне. У појединости није се ту ни могуће упуштати. Њих мора доцније свак сам да проживи.

И ја сам их многе проживео, и многе посматрао својим педагошким чулимаонакима, каке ми их је Учитељска школа дала.

У обичном животу број примета, које прођу кров чула, грдно је већи од броја свесниг примета. Тако је било и са мојим недагошким посматрањем. Од огромног броја примета, које су прошле кроз моја чула, ја сам их само један маден број свесно

«Ништа ти џије спорије, но радити, како ти

други прописују ; најбрже се дође, кад ти неко

примером покаже, шта ваља и како ваља.» Сенека. сватио — био сам свестан њихових психо-

лошких узрока и последица. Од тога маленог броја, ја сам неке и неке, кад је било времена, и забележио') — Фиксирао сам их на артији, да не изчезну, да се не забораве, а после и да могу доцније да отуда изведене закључке контрољишем и поправљам.

Пошто се ових бележака накупио пловећи број, бех наумио, да многе од њих предам јавности. Мишљах, ако у њима има чега поучнога , нека се и други моји другови користе мојим искуством. А по том ће опет и они на исти начин изнети своја искуства , те ћу се и ја њима користити. На_ тај ћемо начин много брже и поузданије продирати напред у нашем трудном и светом послу. — (С таким мислима отпочех у последњим бројевима „Васпитача“ износити те моје белешке на јавност. Са престанком „Васпитача“ престадоше излазити и моје белешке.

У „Учитељу“ су се овакве белешке и доцније по кад кад јављале, али веома ретко. Мени се пак чини да би требало много чешће; јер су овакве ствари од неоцењене важности за практични рад учитељев. Да, оне су и неопходне; јер се

5 На ово сам бележење био побуђен узорптим белелкама Јована Миодраговића, које су штампане у «Просветном Гласнику“ на крају његовог «Рада у првом разреду основне школе.» Оне су кратко али пуне пепхолошке и педагошке садржино. Ја сам из њих веома много научио. (не су ми увек биле прави «свстао облик,» који ме је најсигурније водио замршеном стазом трудног наставничког посла. Особито су ми биле од неоцсњене важности, при првом ступању у учитељски посао (Ја сам их читао још у рукопису). Ја бих најтоплије препоручио свакоме младом учитељу, да их прочита пре, но што први пут уђе у своју школу.