Учитељ

и овај ред искида те нпр. Свети Сава буде син Карађорђев.

У Науци Хргшшћанској, по свој прилици опширност програма чини, те се оно што се пређе не прелази с опом темељитошћу и ширином с којом би ваљало да се прелази све из овога предмета. Ваљало би скратити материјал. Код празника неки се ваше баве тиме шта ми радимо о њима, а не откуда сам празник. Код приче „о сејачу и семену“ неки питају: каку поуку изводиш одатлер То је нетачно, Одатле нема да се изводи никаква поука, него ваља питати: шта значи та прича, шта је Христос хтео да каже том причом На неким местима учи се још из књиге. Млоги још не знају шта је главно овоме предмету. Њему је главно, не знање, но срце и морал, па на то више треба и пазити.

Певање је ново у нашим школама. Пре 20 година било је само кукање, и певање црквено. Ни ово последње не би било ради саме песме, но ради потребе црквене. Па и то је вршено у прашини и оној запари школској после предавања. Данас смо далеко од тога, али ипак има још погрешака које се чине у предавању овога предмета, наставнога , који је највише позван да развија срце и осећање. У основној школи нема никаке свирке (музике), па би барем требало да се што боље и више пева. На првом месту данас се мало пева. Неколико песама преко целе године, то није ништа. Даље; сами наставници још су невични у овоме, те ни саму „Химну“ деца не певају севуд подједнако. Шева се у оном истом положају ин расположењу, као и код других предмета. На послетку, пева се опету школи, у прашини, а млого је боље у пољу или у авлији. На здравље дечије треба пазити на првом месту. За тим долази расположење и веселост.

111

То је било о појединим предметима и најчешћим манама у њих. Сад да кажем неке опште методичке и дидактичке мане

460 _

Најобичнија и најкрупнија је мана: што млоги наставници не пазе на ред мисли у деце, те не стављају јасна питања, и мало ошштија, како деца не би одговарала само са „јесте“ и „није“, или Баком сувише кратком реченицом, него целом причом иди, барем, у повећим реченицама. Тек у том случају ради дечија логика, дечија памет, њин дух. Онако, више ради учитељ и оном испрекиданошћу ужасно руши мишљење у њих.

Друга је погрешка, још већа: што наставник сам пита, сам одговара. И она, је врло честа, а још је штетнија од оне прве. Млогима је ово тако прешло у навику па и не осећају да греше. За 5—10 минута ђак је добио 5—6 питања и ни на једно он није одговорио, но учитељ. И он је положио испит 2.. У једној школи пита се из Историје српске. Прозвана су петорица. Учитељ пита о краљу Милутину. Ова петорица говорише; пређе се све о Милутину и ни на једно једино питање не одговори ни један ђак, но „целог Милутина“ пређе учитељ сам, питајући и одговарајући! Па чак учитељ и не чека да ђаци или ђак смисли и одговори, но одма сам одговара. Шта је онда ту остало ђаку г Ништа друго, но да не мисли и не ради ништа , јер то чини учитељ за њега. А већега духовнога ништавила и лењости не можете замислити. Баку треба ставити добро, јасно и одређено питање, па ако одговори — добро, а ако не, — причекати неколико, па или питати другога да то одговора, али му ставити друго питање. Најмање смисла има да учитељ одговара.

У млогих наставника, се опажа мало бриге: да деца оно што науче и запамте и имају вајде у животу од тога. А без тога сва је мука узалуд. Ово и убија највише кредита пашим школама. Да би се нешто добро запамтило, ваља прво да се изнесе што јасније, па онда више да се понавља,

и доводи у свезу с даљом наставом. У

настави ваља, да се некако једно на друго наслања, и цела настава да изгледа као једна. нераздвојна целина, као једна зграда,

које се још опажају у млогих наставника. | као организам, где једно без другога не