Учитељ

459

у грошеве, половине у четвртине и т. д. Међу тим млого је боље и разумљивије : да се размене динари у грошеве, да се промене половине у четвртине. Негде још живи „претворитељ,“ У бирању примера млоги су наставници веома једнострани. (6 „правилом тројним“ се силом натеже, још по старински и прека је потреба да,

ову партију неко што пре обради. Рачу- |

нање с десетицама, јединицама, стотинама које односи грдно млого времена, толико се одомаћило, да је истисло свако друго млого брже рачунање. 5 Ж 19 овако се рачуна : „5 пута 9 јесу 45; у 45 једипица, има 4 десетице и 5 јединица ; 5 јединица ћу писати, а четир десетице додаћу десетицама ; 5 пута по 1 десетица јесу 5 десетица; и оне 4, јесу 9 десетица; у 9 десетица има 90 јединица и оних 5, јесу свега 95 јед ница. Дакле,5 жХ 19 чини 95.“ Међу тим, овако се израчунава кад се ради ппемено, па и то само у почетку. А напамет млого је краће, лакше и брже: 5 пута 10==50, пи 5 пута 94; 45 п ових 50 јесу 95. Или, још лакше: 5 Х 20 је 100: 5 Х 19 је за 5 мање = 95.

У Српскоме Језику још се чине погрешке које су се вазда чиниле у језику. Мало се полаже на сам говор, да је он правилан, да се ок штудира и изналазе правилности и изводе правила; но се учи из књиге. Уче че „именице,“ „заменице,“ „глаголи,“ „прилози“, „предлози,“ „падежи“ итд. а деца погрешно и говоре и пишу. Местимице и сами наставници греше у говору. Најобичније су погрешке : „5 крушке,“ „24 волова“ „уђе у соби,“ „било је у чаршију“ ит,д. Седми се падеж по значењу не разликује од трећега. Склоп реченице се не изучава с оном свестраношћу, која је нужна после за писмено исказивање мисли. Но најгоре стоји, још у већине, с читањем. Заборавља. се, или не зна се, да је свакоме читању главно оно што се чита. Дакле садржина

и разумевање њено. Јер без тога читање |

не би вредило ништа. Жалост вас обузима кад ђав П, ПГ или ТУ разреда основне српске школе прочита неку дивну причицу српску,

па га ви питале да вам је исприча,

да вам каже шта је прочитано, а он ћути, блене у вас, као да је прочитано нешто на латинскоме. Питате другога, трећега итд. и сви блену у вас као да их питате кинески. Зар читање ту има каке вредности 9! Зар ће тај да се користи књигом српском, остадом литературом, кад 'он ни најлакше причице из своје читанке не разуме Р...

Сриска Историја је предмет, који као да се највише мрзи, а ваљадо би највише да се воли. Њу не воле ни наставници ни ђаци. Наставници, што не знају шта ће и како ће да предају ; кога да се држе, где да нађу материјала сигурнога; а ђаци, што им пада сувопарна и тешка за памћење, јер је већином уче из књиге па ни њу немају згоднију, краћу. На једном месту нашао сам, где су деца учила сасвим папамет из књиге, у којој је више изложен материјал за учитеље, И одиста, изгледа, да се учење напамет нигде више није задржало, но овде. Историја, је наша, живот наш, прошлица наша, пуна поуке, пуна добара и зала која су нас довела довде где смо и како смо сад. И ако ћемо да утичемо на оно што ће од нас бити, на будћност своју, стварајући је, ми морамо добро учити прошлицу своју и познавати садашњицу до ситнице. Ми још учимо Историју појединих владалаца и ратова. Цео културни део, живот народни, мене у њему и развитав његов, остаје само једва додирнут, а негде сасвим и недирнут. ')

Отуда се и недобије слика о народноме животу у прошлости, но се само памте владаоци редом и ратови њени, па се често

Ћ%) У својим «Причањима Србима и бричићима о народу њином,» која су изишла пре месец, два дапа, ја сам покушао, да унесем и и овај део Историје наше , и да обухватим, колико је могуће више, цео живот народни, упоредно с оним што је утицало на њега са стране, те се он мењао на боље или на горе. Ко би желео да види колико сам успео у томе може их добити у књижарници В. Валожића у Београду.