Учитељ

458

У“ ~ ј је л с од ј. рена

прРЕВЕО Петар Марковић

(ПРОДЕАЕЊЕЈ.

Сем тога, постоји извесна наклоност, да се научимо забораву, ако се не освежава. Према томе у току самога живота мора доћи једанпут време кад је човек толико скупио знања, да му је сад нужна, сва снага образована којом располаже да би само одржао оно што је дотле скупио — мора доћи, дакле, време кад ми на једном крају управо онолико губимо (заборавимо од стекнутога) колико на другом крају стекнемо (новог знања примимо).

Но поред тога, нама треба да узмемо у обзир још и то, да се већим делом наше усавршавање у доцвијем животу у томен састоји, што ми боље мисли, расутке стављамо на место незрелих појмова које смо раније стекли, и мало по мало ове са свим избацимо из главе (заборавимо). Није нужно да неко погрешно иди здраво мишљење заузима више простора у мозгу но што заузима добро и правилно мишљење, пошто се је већ ово добро једном добило иди да какав дражесан покрет заузима више места по какав ружан покрет.

Па и код самога научара, који цео свој _њивот посвећује за скупљање знања, ми налазимо, да на послетку и његово памћење кад прима нова знања мора да им учини места на тај начин што ће се нешто од раније стекнутог знања заборавати; дакле и овде новим се потискује старо, и тако ново добије места, али за то ста= ро пропадне. Сем тога, опширна и свестрана научност доцније се претвори у знање оних места где је знање. Сваки може у извесном времену располагати само с једним ограпиченим кругом представа, премда човек у току живота свога може више сфера таких представа у области свога. разума једну за другом мењати.

За тим, ми смо видели при објашњавању сличности или једнакости, да оно, што ми

један пут добијемо (знање, које стекнемо), после нам служи у много различних прилика, где год на слично или једнако наиђемо. Једна нова реч јесте једна група, састављање , старих артикулација. Једна нова мелодија за музичара, или нека. нова манипулација за кемичаре, није ништа, друго, но незнатна промена нечега, што је већ раније стекнуто (научено).

И још нешто. У безбројно млого случајева оно ново, што ми добијемо и запамтимо није само извесна количина готових комбинација , него је управо више једно срество, помоћу кога ми можемо ове комбинације саставити, кад нам то устреба. За то нам леп пример даје економија имена. Помођу комбипадција имена родова и имена врста довољно је две до три хиљаде речи па да се могу именовати сто хиљада биљака. Исту ту економију видимо и у обичном језику код речи, различног значаја. Тако нзвесни наставци понављају се у хиљадама речи, и нама треба само један пут да научимо какев значај и на тај наставак и каква се промена врши код једне речи, која тај наставак добије, па после макар он долазио у десет хиљада других речи, нама веће бити потребно да га поново учимо код сваке речи. Кад ми један пут, на једној речи сазнамо шта значи кад се другом ступњу поређења придеву дода, „нај“, или каква се промена врши п какав значај добија извесна реч наставком ство, ин, ица и т. д., онда ћемо ми то знати ин у хиљадама других речи, и не треба нам да учимо код сваке. Слично овоме, место

"да нижемо у памћењу једно на друго све

што нам се у свести појави, ми имамо извесан број облика, које можемо са свим слободно подешавати према ствари, коју _ хоћемо да изразимо.

И на послетку велики принцип воље по