Учитељ

518 _

- НЕШТО 0 ПОШТЕЊУ

И

У 27. броју овог диста штампан је један чланак, у коме се с прилично ироније говори 0 „свесном поштењу“- Писац при закључку чланка вели, да се њему више допада „несвесно поштење“, пошто је оно доказ да је човек прожман моралним осећањима, која су основица морадним делима. Довољно је да човек зна: шта је човеку пријатно, а шта је опет сваком непријатно; а поред тога да су јака морална осећања, која ће гонити на снергично морално делање. Већа каква свесност није потребна ради поштења. „Сваки даљи разум штетан је, вели писац, јер може само да изопачи поштење“.

(6 овим се никако не могу да сложим. Ако је истина, да је већи умни развитак штетан по морал, онда би логичан завључак био, да целокупну науку и све умне људске тековине треба уништити, пошто све то, само деморадише људе. Али на

“ерећу човештва, то није истина. Треба ли то да докавујемр Оћете ли да вам ређам све оне умне великане, који су у исто времо били људи одличног карактера > Је ли нужно да овде спомињем Галилеја, Русо-а, Чернишевског и толике друге мученике за истинур

Не, ствар је очевидна — није истина да је рачун штетан по морал, није истина да разум „може само да изопачи поштење“, Ако збиља има поштења, које се оснива на снажним моралвим осећањима, онда ту разум може да буде само од вајде, може само да помогне човеку у моралној радњи. Разуме се, да човек, у чијем духу није утврђена љубав према осталим ближњима, који није лрожман алтруистичким (иди моралним) осећањима разуме се да такав човек неђе радити оно, што је и за друге корисно, већ ће једино своју вајду гледати. И у колико му је снажнији и развијенији разум, у Болико више стварног знања има, у толиво ће боље и практичније умети да удеси свој

рад на штету ближњих. Али је ли ту равум кривр

Човек, као и свака друга животиња, по природном нагону тежи да одржи свој живот, и не само то, већ да у животу има, што више пријатности и што мање неугодности. То је љубав према себи, или егошзам. Али човек, живећи непрестано у друштву, заволео је тако исто и друге људе: то је алтруизам, или љубав према другима. Код једних људи још из малена, самом практиком живота, непрестаним и свакидањим навикавањем на добру радњу, развија се — поред егоистичких — # алтруистичка осећања; то доцније буду ва-

_ љани и поштени људи. Код других, на про"тив, егонзам још из малена толико маха,

узме, да сасвим истисне осећања љубави према другима: од таквих ни доцније немојте тражити, да се они жртвују за друтог, јер бесмислица би била то од ЊИХ тражити. И тако дакле, осећања бу основица моралу. Где има алтруистичкох осећања, утврђених навиком, практиком, животом, ту има и поштења — поштене радње.

Али нинако не моту да одобрим, да разум „може само да изопачи поштење“. Онде, где збиља има поштења, разум ће само од вајде бити. И не само то — да би се одржало поштење, преко је потребно што више разума, што више образовања. Код простог (несброзованог) а поштеног човека, који свуда око себе види највећу поквареност, који види н. пр. да су најгрђе лопуже у највећем поштовању и да они најдешше живе, на послетку ће да малаксавају морална осећања. Код образованог је човека већ другчије — он у својој унутрашњости има нешто, што се одупире разоравајућем упливу спољне околине. Гледећи свуд око себе поквареност, образован а поштен човек овако мисли: не може ово непрестано овако трајати — пре или после мора поћи на боље: ја сам стеко то убеђење на основу тога, што знам да је