Учитељ

238

Митамло Рашковић вели у неким крајевима наше отаџбине, као што је познато. има несрпског едемента, он се боји да у тим крајевима страна агитација не уништи српске школе кад би се оставило самоме срезу да их подиже и о њима бригу води. Слаже се са срес. школама, но тражи већу државну контролу над њима. Агитација је — веди — моћна. Треба је се плашити.

Н. Игњатовић одговарајући предтовор-_

нику, који се плаши стране агитације вели, да овим није искључена могућност да држава прави школе и према томе држава ће узети и правити школе где за потребно нађе, Тражи да сеприми редакција мањине онако како ју је она предложила.

Вичу да се реши.

ЏШредседник. Има још који су тражили реч да о овоме говоре, но како је већ 17, часов. овај састанак закључујем и други заказујем у 3 часа по по дне.

Секретари: Илија Радосављевић, Дим. Ј. Соколовић, Рад. Вељовић. Председник , Јанко Кара-Матић. Потпредседник у Милоје Петровић.

Усвојила је овај записник ТУ. учитељска скупштина. У. Благојевић.

Па ЕД Баиру ев--ее

ОДБРАНА ОД НЕРАЗЛОЖНОГ НАПАДА

УУ

(ОВРШЕТАК).

Сад да зидимо шта има то тако страшно казано у мојој рецензпји или, боље рећи, критици на читанку за Г раз. осн. школе. Ово је најбоља књижаца у основној школи од надлежно одобрених књига. Њој је још врло мало требало, па да буде потпуно добра и да својој цељи, као што треба одговори. С тога сам ја и био узео на се дужност, те сам је до ситница пре"тдедао. О свакоме сам чланчићу дао свој суд. Напоменуо сам које би од њих требало избацити, а које поправити. Чак сам и на поједине речи у чланцима обраћао пажњу и за оне, Које су ми се чиниле нејасне, неудесне, излишне, тражио сам да се замене другим или да се са свим избаде.

"Ове сам то чинио из љубави према школи, |

у искреној и поштеној намери, а у циљу да олакшам посао и учитељима и ученицима [. разреда осн. школе. Хтео сам да се све оно, што је нејасно, неудесно и за овај разред излишно из ове књижице избаци. Казао сам да су то моје скромне мисли, које су можда и погрешне и изјавио сам наду, да ће критика погрешке и мане у моме излагању пронаћи и исправити.

Истина, ја сам тада помишљао на савесну и објективну критику, а не на оваку, која се појавила, нисам никад ни помишљао, да ће ме ко за онакво своје мишљење осуђивати, а још мање, да ће ме ко за-њ денунцирати, понешто изопачавати и подметати ми. -

Први чланчић, у књижици о којој је овде реч, носи нослов: „Школа и црква“. У целом овом чланчићу говори се о школи ц ђаку, а о цркви нема, ама баш ни једне речи. Чак ни сама реч „црква“ није нигде више у цедом чланку споменута, сем што је у наслову. Ето, с тога сам ја био мишљења, да се и наслов чланка замени са: „школа и ђак“, пошто се искључнво о томе у чланку и говори.

У поменутом чланку на једном месту вели се: „У шкоди учимо писати, читати, рачунати, певати и Богу се молити....“ Ја сам казао да речи :“) „и Богу се молити,“

0 Непознати писац место речи вели да сам ја избацио читав чланак: «и Богу се молити». То је од писца потекло или из незнања, што није хтео ни да узме читанку бар да разгледа, шта у њој има, иди из задње намере.