Учитељ

читанчици налазе и за које сам ја казао да их треба изоставити.

Чувени реформатор и педатог, Жан-Жак Русо на једном месту, говорећи о васпитању, вели: „....Кад се хоће, да (деца) постану побожна, воде их у цркву, да им се досади ; гонећи их да сваки час брбљају молитве, ви чините, да се она осећају срећна, кад се не морају молити богу. Једна поука · у моралу, која вреди за детињство а и за свако доба, јесте да се никд никоме не чини 8л0.,..“ >).

На послетку један од признатих наших аутора у друштвеним наукама, коме то чак и европски научари признају, на једном месту говорећи о васпитању, вели ово : „Већ у малим школама учи се на првом месту религија; а питање је на што да се деца забављају мистеријама, „другога, света“, који је изван домашаја њихова разума ; на што их терати, да папагајишу Формуле катихизиса, и апстрактне фразе, које нису у стању појмити! Као што се суђење у детета даје развити само упоређивањем, питање је, даље, зашто да се дете не уводи у науку оним чему равум његов кроз врата чула приступити може, него да се баш у првоме почетку мори машиналним пословима, који му уображење и памет до заглупљења напрежу ! Шризнаје се, међу тим, да народу треба, вере, али вере у истину. До вере у истину долази се тек дубљим суђењем, па се иште, да се и млади духови не забављају релитијом пре, него што ојачају толико да могу разликовати истину од неистине. Светлост истине не извире из мистерија „невидивога, света“, него из отворене књиге, видне природе... Ето како суде о васпитању људи, који |

су се бавили испитивањем и вршењем тога

посла. Тако говоре о децимни њиховоме вас-

~

питању они, који скроз познају природу и развитак деце и који знају шта значе, за, децу од 6—7 година, апстрактни појмови, празне фразе, мистерије ит. д,

ж - ж

() самој религији имао бих да напоменем да се ни програмом, ни начином предавања, по мом мишљењу, ни у једној школи не постиже ни приближан циљ, јер се њима затупљује и кржљави, а не развија. И у томе требало би да се пође реаднијим и рационалнијим правцем. Но о томе други пут ошпирније.

На завршетку ове одбране наномињем „ради утехе“ непознатоме писцу, да ћу и од сад. као пи до сад увек, отворено, одсеччо и са убеђењем износити, у колико могу и умем, своје мисли о шкоди и настави у опште, и да се за то нећу „страшити ни власти, ни моралне одговорности пред јавношћу“. А немам ни зашта пошто сматрам, да тиме само савесно вршим један део моралне дужности. У своме раду никад нисам имао, нити ћу, надам се, икад имати каквих задњих мисли и НИСКИХ планова. У својим поступцима руководе ме ошити интереси: отадбине, школе и народа, у коме живим.

У толико сам нашао за нужно да одговорим на нападе у поменутоме листу. А непристрасни, објективни и поштени људи нека суде и нека кажу: где је истина и ко је у праву.

21. Новембра, 188. год. Београд.

јов. Д. Јовановић,

УЧИТЕЉ.

а) М. Ћ. Милићевић: «Историја педагогије», страна, 262. —

Жу Како ћемо познати Бога, ако претходно не упознамо ствари и појаве, које од њега долазе;

— Калуђери, «побожпи до крајности», удаљени од природе, затворени у својим ћелијама , упо-

знааи су ђавола у место Бога !

Уред.