Учитељ

дечијем схватању. Ја се конзенквентно и брижљиво старао, да се све оно, што је

још за децу непојмљиво, несхватљиво и не-

објашњиво, замени са разумљивим и схват_љивим стварима, док су деца још у извесном добу са ограниченим бројем представа и појмова. Једном речи, ја се старао да се свака, нејасност, двосмисленост, "неразумевање — механизам у настави, који затупљује а не развија, замени разумљивошћу рацоналном педагошком наставом. То сам

чинио, у колико сам умео и могао, у инте-. ресу школе, ученика, наставника и напретка

осн. наставе у опште. Тако мислио и у том смислу радио, а дочекао да ми се сад подмеће нешто са свим девето! То је ваљда „судба“ човечија.

Ко је год прочитао поменуте чланчиће и видео како су „за децу израђени“; ко год "зна шта значе апстрактни појмови за децу; ко год зна шта су деца од 6—7 година (а. "таква су у 1. раз. осн. школе) и ко познаје њихов физиолошко - психолошки развитак, њихову моћ схватања и памћења; даље, ко _ год зна, шта значи у Педагогији: поступност у настави; од познатог непознатоме, од ближег ка даљем, од простог сложеном, од појединог општем, као и ко зна, шта у

_ педагогији значи оно: „све у своје време и

на своме месту“; ко све то зна, велим, тај ће признали и одобрити, да сам ја управу, |

·_ што сам тражио, да се поменути чланчићи, као неудесни са |. раз. основне школе,

из читинчице пзбаце. Но и ко у свему и.

не одобри моје мишљење у овој ствари, тај " ми, ако је поштен, зацело неће подметати, као непознати писац, који вели: „...... хтео је отворено да искаже своје мишљење о

томе: да децу не треба учити у основној“

школи вери у Бога (подвучено у оргиналу). То је прави (512!) смисао његове рецензије о овоме........ ИТ. д. и Т. д.“ — Тако што год може, из опота што сам ја казао, да изведе, и тако нешто ниско да ми подмете "може само човек без икаквог карактера; човек непоштен са задњим плановима, и прљавим намерама, који узме тако „вешто“ да „планира“, подмеће и изопачава, па онда тражи да сеја зато „наградим“!......

556.

Колико је само у томе подлости и пискости !..

Толико од моје стране на неразложне нападе у „хр. веснику“. А сад да видимо шта и други људи, који су мислили о васпитању, о томе веле, чија се компетентност не може одрећи.

ж ж ж

Један од признатих педагога, чије је мишљење у овој ствари, тим важније, што религију свуд у настави истиче, — вели: „---Но никако немојмо од детета градити човека који ће бити сањало, који би слепо веровао чудесима и слепо поверовао се Богу. ...“ '.) И на другом месту: „...С тога је и непедагогички пре времена наваљивати на децу, да полазе јавне богомоље; и сама домаћа побожност, као молитве при столу, пред сан и т. д. не могу се безусловно | узети као добра срества за васпитање“, “.) Тако вели Дитес, педагог, који долази у ред оних педагога, што велику важност придају религији у васпитању. Али јето педа-

_гог, који зна кад је чему време и где је

чему место, као и остала педагошка правила, а, не као „наш“ непознати писац, који

о томе можда никад није ништа ни мислио

и који гледа да се само речима покаже “побожан“ а од дела је далеко.

„Пре шесте године не може дете готово ништа разумети из ажришћанске науке, а од те године почевши може му се понешто причати пз живота и науке тристове (0с0бито неке приче и изреке христове) и из живота већих светаца, — и то на исти начин, (што се објашњавања тиче), као и код упознавања историјских лица...“ 3). Тако вели други педагог. Дакле, ни код њега нама за децу препоручених ни једног од оних апстрактних појмова о богу, који сеу

'. Фридрих Литве : основи науке о васпитању“, воду, сте. 234.

«теорија педагогије или у српском пре-

Еј: Тамо, страна 936.

8 Др. В. Бакић:» Поуке о васаштавању деце у родитељској кући», страна 99.