Учитељ

небројено много еветлих искрица, које ми звездама зовемо.

Ове су звезде по овоме плавоме своду неједнако подељене; негде их има више, негде опет мање ; осем тога, оне нам сијају и неједнаком светлошћу, па нам зато и изгледају неке веће, д неке опет мање; неке нам сијају белом бледом светлошћу, неке су сјајније, крупније, неке су опет ситније па и жућкасте, плавкасте, зелевкасте, а неке су од њих и лепе црвенкасте боје.

Ако међу звездама сија још и Месец на ведроме плавоме небу, онда је пред нама величанствена и дивотна слика природе, која нас својом красотом очарава. Речи би моје биле и сувише сухопарне и неподесне, да њима опишем све узвишене осећаје и све благодетне утицаје на душу нашу у ономе тренутку, кад у звездано вебо гледамо, па зато чујмо, како то лепо песник црта:

«Све се блиста у светлости скромној Све с' дивотом обасуло чарном — Милина је посмотрити Земљу Обасјану месечином сјајном,

Дивота је погледати небо

Окићено сићангм звездама,

У драгости ове ноћи бајве

Купају се узбуђена чуства

У мидини душа се растапа

У љупкости срце заиграва, <

Драгаш.

Или, зар има што величанственије у свету, него што је тренутак, кад се на западу нашем утоли и последњи жар Сунчев, кад сеи последњи пурпурни Сунчеви зраци испод нашега хоризонта у мекоме сутону изгубе, те да сјајни Месец на азурноме небу засија и проспе своје благе а обилне зраке на ову нашу лепу Земљу, и тако јој у брзо накнади њен велики губитак, који у мало што је није са свим у црно завио. Та сетимо се само, како Месец излева своје благе зраке на све, што је овде на Земљи;