Учитељ

сетимо се, како језера, реке и немирни потоци трепере као позлаћени у свој својој красоти, како је свуда, докле год његови зраци допиру, препуно чара; како се све пресипа, милином, па ћемо се сложити у томе, да је Месец драж и украс овога нашега, неба, — да је он са звездама онај извор, који обилно лије светлост у више просторе нашега, срца, и тамо буди љубав према ближњем, — да је мио сваком, који у ошште осећати уме.

Па, зар је овда чудо, кад ова величанствена олика, буди у нама поред дивљења и узвишену жудњу за са“ знавањем, — кад нас гони, да се запитамо, шта су оне плавкасте, жућкасте, зеленкасте и црвенкасте светле искрице, а шта Месец на небу:

Ова жудња за сазнањем и учинила је, те је у току минулих времена од постанка човека па до данас, међу. свима наукама, баш наука о звезданоме небу и небеским телима, дакле и наука о космосу (свету), она наука, којој је ум људски толику пажњу и толику бригу посветио. Истина је, да је много времена протекло од онога тренутка, кад је човек без икаква помисла први пут погледао у звездано небо, — па до нашега времена, у коме прилично знамо, шта се у минулим вековима, дешавало, и с великом, с математичком тачношћу можемо да, кажемо, шта ће и у будуће бити; — али опет, и ако је много времена протекло, опет ум људски може с правом да се поноси, јер је удруженим снагама најодличнијих мужева свију културних народа пошло за руком, да издигву науку о свету на угледну и поносну висину, на којој се она данас налази. Много је умова, много руку овоме циљу послужило, — много је умних напора, много радова и кретања у овоме правцу утрошено, — па је најпосле из свеколике обилно утрошене топлоте засинула

и светлост, синуло наше сазнање у своме најпотпунием облику.