Учитељ

међу те две чињенице. Од јачине ове свезеп од хармо– није између духа и тела, зависи егзистенција и хармонија самога. бића. Дисхармонија у овој свези ствара дисхармонију у животу, а прекид ове свезе — прекид је животу. Признајући ову свезу између две поменуте супстанце, ми морамо признати и велику важност хармоније, јер је без ове немогуће одржати свезу у таквом стању, да целокупно биће човеково напредује. Ова хармонија између духа и тела састоји се у томе: !. даоно што тело прима годи души; и. да оно што душа прима. годи телу. Али ова хармонија. потребна је и у активном погледу, т. ]., да оно што тело ради годи души, и да: оно што душа ради годи телу. Овим путем долази се: правце до васпитавања духа и тела, т.ј, до васпитавања. целокупног бића. Од духа се захтева да уме да господари, да наређује, да руководи, а од тела да уме да ради, да извршује, да примењује. С тога су духу потребне идеје, а телу рад, кретање. Зачети и остварити , — ето то. је оно чиме се одликује умно биће, човек. Васпитавању је задатак да духу да добро смишљене идеје, а телу пак сповобност да те идеје приводиу дело Прво је богаћење: духа, а друго навикавање тела на рад. Дух се богати посматрањем и правилним суђењем, а тело се навикава, ва рад негом и радом. Кад се тело. негује тако, да постане оспособљено за разне радове и кад се навикне да примењује оно што је дух зачео, онда је тиме одржагта. свеза између духа и тела и постигнуто је васпитање целокупног човечјег бпћа, бар у најглавнијим цртама. Васпитавање човечјег бића онемогућено је, ако се занемари ма која страна, било дух, било тело, па с тога се о васпитавању човека може говорити само тако, ако се обе ове чињенице негују у једно исто време и узајамно. Чим се то усвоји, одмах се у васпитном послу истиче овакво питање : Каквог ће уплива имати на тело оно, што. је утицало на дух, а каквог ће пак уплива имати на дух.