Учитељ

1

верна представа о томе предмету, а процес у свести по коме смо дати предмет запазили зове се аперцепција. Апер– цепција би се могла назвати и пажњом, у колико би се значење ове речи могло сложити са самом појавом.

Да ли ћемо ту аперцепцијом добивену преставу разумети или не, какве ће промене и борбе да претрпи она, у нама док не добије известан облик и место у низу осталих ранијих престава — све су то компликованија. стања наше свести, која су како кад аперцепцијом удејствована или не, но која у главном од других узрока психичких зависе. Тако аперцепције може бити и онда кад што чујемо, видимо а не разумемо. Јер, пошто аперцептујемо какву преставу, од ранијих ће стања наше свести — престава — зависити, да ли ћемо ову разумети иди не. На прилику кад детету кажемо какву реч, оно ће је аперцептовати и бити свесно представе о речи што је чуло. Ова ће сад престава тражити и изазивати, по извесним законима психолошким (нпр. асоцијацијом) друге преставе у свести, са којима би ова мау каквој логичкој свези стајала, па ако неби дошла ни до каквог логичког · резултата, она остаје у свести усамљена, непримљена, дете је не разуме. |

На исти начин аперцепција постоји и онда кад се нећемо или не можемо да сложимо с каквом преставом, а објашњује се на горњи начин тј. конфликтом са ранијим већ аперцептованим преставама.

Но за наставу важније је знати како се може што дуже очувати пажња код деце за време предавања, и докле би требало терати у одржавању исте:

Сви се слажемо у томе, да је сваки онај трудни час предавања у школи за наставу са свим изгубљен, за чије: се време не би претходно придобила пажња дечија. Често у предавању учитељ се може да превари уверењем да га деца с пажњом слушају и разумевају, док међу тим мало које да га је с пажњом саслушало и разумело, п ако је свако било мирном изгледало да пази шта се го–