Учитељ

6). Дете не опажа само очима, но'то чини и свом душом сво- | јом, дакле и само његово осећање и антазија имају овде свога учешћа. Храну за ово дају му згодно песмице, причице, басне и певање, које се све односи на извесан предмет и разговор о њему.

Настава, која на овај начин свагда полази од очигледности, зове се елементарна, за разлику од научне наставе, која полази од виших начела. У настави мора учитељ увек поступати елементарно, а уџбеници његови израђени су већином: научно.

Пазжљивост.

1). Учитељ почиње своју наставу са једним разредом, који је тек завршио радосну игру своју за време одмора — ученици га. не слушају, они су јако расејани, они су непажљиви. Он куца кључем осто, и духови се брзо приберу; онп опази за време свог предавања у разговору и изненада их прекине, а они престају разговарати, постају пажљиви. Понови ли се непажња, он попрети казном, изведе неког ученика да стоји да би се други причували. Дру-. гом приликом све су очи упрте у учитеља, јер им он прича о славним „унацима, који становаху тамо негде у градским развалинама, у ко-_ јима су се деца играла; ученици су особито пажљиви. |

9). Наша свест није дакле у свако доба подједнако способна, да спољне утиске прими и да их задржи; за то је потребно неко особито стање, неки субјективан услов. У првом примеру испуњава свест ученикову сећање на тек завршену игру, и оно је моћније него речи учитељеве и узрок је расејаности. Какав изненадан догађај са јаким утиском у стању је да потисне представу о игрим да поврати пажњу, н. пр. кад се јако и изненада удари кључем о сто, наступа тишина. У другом примеру страх од казне доводи у обичпо стање енергију воље. У трећем примеру наступа пажљивост сама од себе из живог учешћа ученика у причању, јер су опиим пре радо слушали приче и песме о славним јунацима исад је одговорено њиховој жељи. У овом случају се дакле раније представе дечије изазивају и долазе учитељевим речима у помоћ, сродне представе присајединиле су се једна с другом и учиниле предмет интересантним. Концентрацију свести око неког извесног осећања, тредставе, или реда представа, зоземо пажсљивост. Можемо на: прошлим примерима, разликовати троструку пажљивост: невољну, која зависи од јачине представе, њене свежине итд. [удар о сто — изненадна. тишина) ; вољну, која је плод вољне енергије, и присвојну или аперчепцијоналну, која је основана на интересовању за предмет, По-