Учитељ

212.

Не треба упоређивати снагу памћења зрелијих, са снагом дечијег памћења; ова је много јача, и овде је слободна, непоремећена моћ примања утисака, и с тога је дубина утисака много већа и памћење је лакше него у старости, где се свагда рађање сопствених мисли утисне у оно што се тек схвата, где је свагда сопствено мишљење на уштрб меморирању. Често се на неумесан начин, а из неразумевања, сажаљева дете због задатака за меморирање; мисли се обично, да њему то иде кло и нама, међу тим таква вежбања памћења њему нису ни мало тешка. „Памћење се утискује. у интелектуалној области, као послушност у практичној. У старости учење је тешко, јер је старост одређена за нешто друго за самостално мишљење. Ако се оно што ваља научити пропусти у младости, то је доцнија тешкоћа заслужена казна. Ако је дечија интелигентност по суштини памћење, то се онда по себи разуме, да је јачина памћења општа мера за дечију интелигенцију. Код децје само једна талентна мера — памћење, као и само једна доброд детељна мера — послушност. У исто време, када нека настрана педагогика, хоће да истисне послушност из света, наводећи да ваља деци за сваку заповест саопштавати разлоге — у исто се то доба радо полемише против памћења. Хтело би се место памћења веж– бати разумевање“,

„Дечија глава не само да многим учењем не трпи, него се њиме освежава; само га једно чини болесним: прерано изазивање сопственог мишљења, које често има хрђаве последице у доцнијем животу. — Ја морам дакле нагласити, да бу слабости памћења увек праћени слабостима разумевања; то пак не могу и обратно рећи, јер може неко имати јако памћење. а да се не уздигне до разу-

мевања, али обрнуто не може бити.“ — Егдтапп, РРусћојофвеће Впјеје.

2). По што ми једну ствар у толико боље запамтимо, у колико више чула суделују при њеном схватању, то се ваља користити што већим бројем чула.

На томе се оснива појава, да деца имају наклоност, да. све што виде, устима приносе или послеи миришу; само одрасла деца имају навику, да ствари које су само за гледање пи опипају. Име неког човека, које смо заборавили, пада нам одмах на памет, чим чујемо његов глас; овде слух потпомаже чуло вида. Отуда пише учитељ имена на таблу, да би их деца боље запамтила по што их написана виде. За то се какво природно тело не даје ученицима, само да га виде, него и да га опипају, омиришу а и окушају где Це то потребно. Што се гласно учи, боље се запамти, него кад се чита у себи.