Учитељ

228

Из Историје Срба, такође се чине погрешке, Н. пр. учитељ каже причај ми о „Немањићу«“, а он о „Немањи“. Даље учитељ каже причај о цару „Урошу“, а он о краљу Урошу. И тако иде наопако. Кад причају, они мешају догађаје једне са другима, ит. д. Тако се, видите, греши код „Познавања природе“, па тако и у свима предметима. Но најгоре је код Н: Хришћанске. Та; предмет, слабо који ревизор и разуме — сем ови прекосавци — јер сматрају за кулук, кад би га знали, као што сте могли до сад и ви приметити. Оваких погрешака има пуно, али ја сам изнео оне, које су најглавније и приметне, за које се готово може сваки побумњати, да ли је могуће тако што год бити, што сам се и ја сумњао. Међу тим има их и сувише, али су оне већином ситније и мало сумњиве, па може и да се пропусте, али за горе-наведене никако. Разуме се да код неких ревизора ни за длачицу не може човек одступити, нити га преварети. Али су они још у оскудици.

Оволико сам имао казати о тим капиталним погрешкама ревизорским. А. сад да видимо имају ди какве методе при испитима,и ако их имају, дужност нам је да изнесемо, какве су.

Искусни ревизори имају неке вајне методе, а новајлије ретко, због чега направе калмабур на испиту. Они први што имају методе, разни су им. Тако п. пр. неки почињу испит прво са „Н. Хришћанском“, и то обично стари ревизори, али и код њих је постала нека „мода“, да и они сматрају, да је нешто ,силом натурено“, па или бележе што год, или гледају на прозор, или секу нокте. А један прошло-годишњи ревизор не могући трпети све ученике у школи, пусти их на поље, а само 6 — 8 задржи за испит. Овако се дакле управљају једни ревизори, и оваква им је метода.

Други опет узму најпре Орп. језик, а напослетку оставе „Н. хришћанску“. Но и овде се неуправљају једнако, него различито. Неки изводи ученике из клупе, па окупи питати све саме „дефиниције“ из граматике, као: „шта су то именице“ ; шта су глаголи, шта су придеви, предлози, како се деле именице; у ком је падежу која именица, и т. д. ит. д.2 А на читање и причање слабо о6раћа пажњу. Неки опет не изводе, но деца остају , и само читају, а не причају. И тако се сваки ревизор управља по свом ћефу, а, не по каквој важној методи, која би важила и за учитеља и за наставу, и за ђаке. Они су уобразили, да су свезнајући, као папа Римски, па неће нико ни да их поправи!!2

Само по нека неудесна питања, и непрактичне задатке понесу са собом још од куће, и у свакој их школи употребе.

Ади највише има заврзлама у Историји Орба. Овде неки траже; „„Купаниско доба“, неки „Неманићско“, неки најновије време, неки