Учитељ

265

сти. Јесу ли, дакле, у великим варошима, утисци из природе добивени слаби у обиму и јачини, то ћемо прво оне узети у обзир и у свест извести, које је дете овде задобило у својим односима, али ипак не смемо у учионици говорити о природи, као о нечему страном. Педагогија. по својим досадањим примећавањима, мора рашћење вароши да сажаљева. Огромна примећавања, која се све више и више нагомилавају, мрачни, често заточењима подобни станови, жустро и видно мучење у борби за опстанком расејавају и чине повртиним дух детињи, разоравоју тихо задовољство, чедност и унутрицу срца, збришу идеално надахнуће духа човековог, подижу пороке и изавивљу потребу мноштва уредаба, којима ће се сузбијати и кажњавати развраћеност човечанске природе. Варошима милионаркама по становништву оскудева сазнање о принадлежности њиховој ка природи, као нашем заједничком завичају, недостаје им онај, равномерно и на тело и душу дејствујући умирујући утицај, који је у стању да произведе расматрање божанских творевина. оскудева им онај облагорођавајући поглед на свакодневно делање. осећање и бриге трудбу и тековину људства, поглед на вечиту лепоту и вечите законе онога, што је ван нас и што је самосаздано.

Досадашња педагогика навикнута је да с таквим чиниоцима рачуна, али није у стању да их створи, онде где их нема Великоварошка школа може се томе опирати. али не може уздржати, да се настава све више и више не одваја од непосредног посматрања природе, и са свим ће пасти у апстрактност. Она. (школа) ће морати да се постара за замену; настава из ручних радова нуди јој се данас, као таква замена, и ако не без великог прецењивања ; али и ова неће за у будуће моћи спречити, да што више не дела са културним срествима и очпгледношћу, у колико ће распрострањење вароши све мање допуштати срашћење њиховога становништва, са природом. Нека би школа, колико год може, унела у учи-