Учитељ

258

•

не људе који осећају и делају, него статистику, законе, историју и литературу, Филозофију, на кратко рећи: све само оно што је печатано и апстрактно. које бива све апстрактније и све се више удаљава од искуства, од сохватљивости и полезности. За 90 процената људи, идеје су празне речи, а остали су се са грдном муком довијали док су у речма, које бу они многе године морали учити, пронашли неки смисао и могли да их употребе.» Постали су ретки људи, чији је ступањ образованости, оригинални рад, резултат њихове способности и општења са људма и стварима, и који су све идеје, које имају, поцрпели из свога сопственог искуства и њиме их проби подвргли. Они, изгледа, да бу све ређи, што је пространији пут

образовања, који су прошли. Јер се и педагогика дала

завести препуношћу знања нашега времена, те да остави свој сопствени пут и да своје сопствене законе заборави, трудећи се, да насталом подмлатку млого преда у наслеђе, а не чинећига у истој мери и способним да млого и стече. Па ипак нема — по Песталоцију — пагуонијега поклона младежи, од млогог знања без делашне снаге, а нигде није благословеније дејство школе, но ту, где она очигледношћу и посматрањем води ка саморадњи и сопственом искуству. Јер сви апстрактни појмови у ствари остају празни и прелазе као груб материјал само путем запамћивања у нашу духовну својину, ако небуду добивени спољашњим и унутрашњим искуством. Наш «насушни» духовни хлеб, који нас храни и снагом крепи и чува од увелости и кржљавости , јесте једино збир сопственог сазнања, осећаја и одлука. које ми сами у себи подижемо и црпемо из појава природиног и љулског живота, које појаве ми собом посматрамо и о којима учимо. Овај процес почиње, на природан начин, истина још у раном детињству, без особеног садејства, б поља. по мери духовне одрасности, спољних прилика и датога културног стања, — али процес тај мора се по божанским законим а ипо неком плану руководити. Ово